U živopisnom ambijentu obronaka Vučijaka i blizine posavske ravnice, Anto Jurić (76) na imanju koje se prostire na sedam hektara u zaseoku Drenovac opštine Vukosavlje u Republici Srpskoj uzgaja magarce i koze.
Po tome je poznat u Posavini i šire. On i supruga Jozefina-Finka neumorno rade na farmi sa 38 magaraca i dvadesetak koza, pripremajući hranu, pojeći ih i muzući mleko za koje se veruje da pomaže i bolesnima i zdravima. Jurići kažu da vikendom kod njihove kuće nema dovoljno prostora za vozila radoznalih posetilaca, ali i kupaca koji žele da pazare mleko ili poneku životinju iz njihova dva stada. Do imanja Jurića ima pet kilometara od lokalnog asfaltnog puta. Tri i po kilometra makadama već nekoliko godina održava Anto, a nedavno je o svom trošku asfaltirao 1,5 km puta do kuće.
– Tražio sam više puta pomoć u održavanju i asfaltiranju ovih pet kilometara od opština Odžak (Federacija BiH) i Vukosavlje (Republika Srpska). Obećavali su ali niko nije pomogao. Od skretanja sa glavnog puta do moje kuće ima pet kilometara. Nedavno sam svojim parama uz pomoć dece platio asfaltiranje deonice od 1,5 kilometar i to je koštalo oko 40.000 evra. Malo ljudi prolazi ovim putem, osim kada se izvoze drva. Kada sam se vratio da ovde živim, ovim putem se teško prolazilo traktorom, a danas je to nešto sasvim drugo. Tada sam rekao sam sebi i drugima da ja u 21. veku neću da živim kao da je 18. Ovde je lepota živeti, mirno je, čisto i zdravo bez ikakvih zagađenja. Mi dišemo punim plućima i ovde je bolje nego u bilo kom gradu – priča Anto koji je nekada radio u Nemačkoj.
Anto i njegova supruga, žive daleko od gradske gužve, vazdušnih zagađenja, ali i drugih ljudi jer i Drenovac je kao i veliki deo Republike Srpske i Federacije BiH skoro pust i slabo naseljen. Ima puno lepih kuća i velikih uređenih domaćinstava u kojima niko ne živi. Vlasnici su u inostranstvu ili žive u gradovima. Tako ni Jurići nemaju komšije, ali samovanje ne pada teško jer na velikom imanju i farmi koza i magaraca uvek ima mnogo posla, a malo slobodnog vremena.
Anto je na ideju o uzgajanju magaraca došao posle jedne posete ćerki koja živi u Švajcarskoj.
– Njen svekar je imao magarce, a znao je da imam mnogo zemlje i da je to teško održavati kako treba. Predložio mi je da kupim nekoliko magaraca i oni će sve to čistiti. Pre toga sam kosio travu i palio je jer nisam znao šta ću s njom. Po povratku kući 2000. godine otišao sam u srednju Bosnu i kupio nekoliko magaraca po ne previše visokoj ceni, jer to tada nije bila popularna životinja za držanje. Gledao sam na televiziji u nekoj emisiji kako se govorilo o vrednosti magarećeg mleka, da je ono vrlo skupo, čak se govorilo o ceni od 100 evra za litar.
Naš sagovornik kaže da je posle velike potražnje za magarećim mlekom i pozitivnog iskustva onih koji su ga pili, rešio da ga i sam proba. Tvrdi da je već posle sedam decilitara osetio vidno poboljšanje opšteg stanja organizma.
– Pijem ga u proleće i jesen po tri litre i osetio sam da mi pojačava imunitet, a nema nikakvih negativnih reakcija i posledica – zaključuje Anto.
Dolaze ljudi iz svih krajeva
– Kada se saznalo i čulo da imam magarce, iz Zagreba je došao čovek koji je imao bolesno unuče i želeo je da pokuša da ga izleči magarećim mlekom, jer ništa drugo nije pomagalo, pa ni lečenje u Nemačkoj i Švajcarskoj. On mi je rekao je da su im predložili da unučetu daju mleko bele kobile i jaja jarebice. Kad nisu mogli da nađu kobilje mleko, rečeno im je da nabave magareće. Uspeli smo da namuzemo litar mleka i već je detetu bilo bolje. Danas je to zdrav momak i svi veruju da se izlečio zahvaljujući magarećem mleku. Za taj slučaj čulo se na sve strane pa su počeli da dolaze ljudi sa raznih strana koji su tražili mleko za sebe ili nekog svog ko je bolovao. Uglavnom su svi bili zadovoljni – priča Anto.
Piti mleko pre doručka
– Malo sam se obavestio o tome šta je magareće mleko i kako ga treba koristiti. Preporučujem svima koji ga kupe da piju dnevno decilitar i to ujutro pola sata pre doručka. Mleko se čuva zamrznuto u bočicama po 200 mililitara ili dva decilitra, a odmrzava se preko noći da bi se pilo ujutro. Načeto pakovanje ne može dugo da stoji. Negde sam pročitao da u mleku ima mnogo korisnih i hranljivih materija a to potvrđuju mnogi od onih koji su ga pili bolesni ili zdravi. Uverio sam se da to mleko prosto “podigne” čoveka, pa zbog njega ljudi dolaze sa svih strana – ističe Anto Jurić.
Samo smo dece željni
Anto Jurić je u Nemačku otišao 1970. godine, radio je u Štutgartu i okolini Konstanca na Bodenskom jezeru. Kući se sa porodicom vratio 1981. godine kada su deca stasala za školu. Hteli su on i Finka da tri ćerke i sin budu uz njih. Tokom rata u BiH on i supruga su tri godine bili u izbeglištvu, a na porodično imanje vratili su se 2000. godine. Na kraju, dve od tri ćeri udate su za Nemca i Švajcarca. Sin živi blizu Zagreba i oni se nadaju da će on nastaviti da voditi domaćinstvo. Deca i njihovi potomci vole da dođu kod njih, ali ipak se vraćaju u svoj svet.
– Na kraju, mogu da kažem da nas je dočekalo ono što nismo voleli, naša deca i unuci nisu sa nama – kaže sa setom na licu Anto.
