Davno, davno, dok sam bio mlad, zelen i neukusan sportski novinar, legendarni Miloš Milutinović mi je na putu Aranđelovac-Beograd ispričao jednu poučnu i zlokobnu priču, zaklevši me da je ne obznanim za njegovog života.
– A, posle, kako ‘oćeš – reče Plava čigra, jedan od najboljih fudbalera svih vremena sa balkanskih prostora.
A, priča je išla ovako, pokušaću da citiram po sećanju:
"Partizan je tad bio prvi na tabeli, ali sam nekome iz vrha uprave smetao kao trener. Zašto? Ne znam, valjda nisu mogli da u tim proguraju svoje igrače.
Čekali smo odlučujuće gostovanje u Splitu. Vruć teren, vruće tribine… I čujem: ako ne pobedimo, smenjuju me isto veče.
Moj čovek, jutro na dan utakmice, dolazi sa listingom telefonskih razgovora sa igračima prethodne noći. U gluvo doba, moćni čelnik kluba zove petoricu prvotimaca. Muštikla samo što mi ne ispadne iz usta. Pa, zar oni da mi smeste?!
Dakle, sve je dogovoreno, ali nema predaje, grozničavo razmišljam. U svlačionici pre meča diktiram sastav tima. Na teren šaljem jednog od petorice, ostali – na klupu. Burno reaguju, presecam polemiku.
Neka počne utakmica, za mene biti ili ne biti.
Stadion vri, mi kao u kotlu. Moji se igrači ne daju, ne čuju huk sa tribina, lopta ide od noge do noge, tečno, sluđujemo hajdukovce.
Sredina poluvremena – 1:0 za nas! Hladan tuš usred Splita, zamišljam lica u Humskoj 1, njihov gnev i pitanje koje svima njima lebdi na usnama: pa, kako…?!
Mirno vučem dimove kroz muštiklu, mislim se: sad neka i izgubimo, bar sam glavonje nasekirao, meni šta bude – bude.
Igramo sve sigurnije, ponovo zamišljam lica u Beogradu…
I onda – penal za nas! Jedini od plaćene petorke trči, uzima loptu i kreće prema beloj tački.
– Neeee, ne dajte mu, šefe, prodaće nas!!! – izbezumljen viče jedan od igrača koga sam upoznao sa zaverom.
– Neka, sine, pusti ga – mirno odgovaram. – Ne mogu oni nama ništa.
Plaćeno krilo namešta loptu i nepogrešivo je šalje u kontrastranu od golmana Hajduka.
Potom se okreće, diže ruke, a onda se u očaju hvata za glavu: zaboravio je dogovor.
Veće mu kazne nema, pa ga izvučem iz igre, pohvalim i pošaljem na tuširanje. On kao ubijen, promrmlja nešto što je ličilo na "hvala, šefe", i otetura se sam sa svojim mračnim mislima i pitanjem: šta da MU sutra kažem?
U gluvo doba vratili smo se u Beograd. Dočekala su nas pogašena svetla na stadionu i zamandaljena vrata svlačionica. Sve smo ostavili u autobusu i krenuli kućama, kud koji.
Uskoro je došao i dan proslave titule. Humska obasjana suncem, praznična atmosfera na tribinama i naša ubedljiva pobeda kao šlag na trofej.
Tog dana nam je policija isprebijala navijače koji su, po tadašnjem ustaljenom običaju, utrčali na teren da proslave sa svojim fudbalerima, da uzmu dres, šorts, štucne, bilo šta…
Pljuštali su pendreci po NjEGOVOM naređenju, nikad nije zaboravio Split i poraz, a porazi su u njegovoj funkcionerskoj karijeri bili retki, samim tim i više bolni.
I sam sam tad dobio po leđima, braneći navijače od batinaša. Nisam mogao da verujem dokle neki ljudi mogu da idu…
Novinar, ovo nije za štampu, jesmo se dogovorili?"
Decenije su prošle od te osamdeset i neke, a recept se, kukala nam majka, ne menja.
Jer, šta je Đenova, šta je Albanija nego nastavak fudbala ratnim sredstvima? Zar nije krah države kad njen vrh proda reprezentativnu svetinju ne bi li na čelo paramafijaške organizacije zvane FSS instalirao svoje ljude? Kad se politička koplja ukrste u šesnaestercu, a sudija obigrava sa pištaljkom u ustima spreman kao zapeta puška da svirne penal i reši utakmicu.
Neće naš fudbal još dugo iz groba, nema čak ni polušansu za spas. Tole, Đura, Terza, Kokeza, ko nabije, taj dobije!
Mani Srbiju, daj pare, bar da se ima za kauciju.
