Srbija 2003. još nije bila dobila ni pozitivnu Studiju izvodljivosti pridruživanja, ali G17 plus u to vreme nova i dinamična reformska stranka, obećala je da će Srbija pod njenom vladom do sledećih izbora sklopiti Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Tek je te godine, naime, posle pogibije predsednika vlade Zorana Đinđića, naša država (u to vreme Državna Zajednica Srbija i Crna Gora) uspela da bude primljena u Savet Evrope.
U dramatičnim okolnostima, protivno svim očekivanjima, pod upravom manjinske vlade stranaka koje su sa izuzetkom G17 bile uglavnom slabo raspoložene prema EU, Srbija je dobila Pozitivnu studiju i konačno parafirala SSP. Za to vreme država se raspala, zahtevi moćnog tribunala u Hagu sveli su se na dva slova (general Mladić i Goran Hadžić), a relativan privredni uspon zamenila je apsolutna ekonomska kriza. Ipak, do potpisa sporazuma nije došlo, zbog poznatih okolnosti saradnje sa Tribunalom u Hagu. Kada je u predizbornoj kampanji 2008. Brisel iznenada pristao da potpiše SSP, prerana radost doprinela je izbornoj pobedi Koalicije "Za Evropsku Srbiju" (DS, G17, SDP, SPO…), ali su kasniji trikovi i presabiranja učinili da naknadna savest holandskih političara ponovo na evo biće uskoro dve godine zaustavi evropske integracije Srbije. U potrebi da opravdaju svoju politiku, zataškaju sramotnu obmanu i stvore privid velikog rada, prvi političari Srbije i najveći poklonici EU, započeli su čitav proces samostalnog približavanja Uniji.
Razume se da država, politička elita i narod ne mogu na putu ka evropskim standardima i krilu najveće svetske birokratije samostalno da preduzmu nešto više od simboličnih koraka. Spremnost da jednostrano ispunjavaju odredbe trgovinskog sporazuma, koji je nedavno konačno odblokiran, možda je izazvala evropske simpatije i nije bila baš toliko štetna po naš budžet (pošto je EU u proteklih devet godina dala daleko veća sredstva). Ipak, gmizavačka spremnost da sporazum, koji je po logičkoj definiciji dvostran, sami i na svoju štetu sprovodimo, pokazuje naše političare kao učenike i nastavljače inače neverovatno štetne i mitski odvratne Miloševićeve politike.
|
U prošlosti su nam obmane donele nekoliko propalih ideologija i tri diktature |
Sad čekamo samo dobru volju političara, čiji prethodnici, vojnici, pa možda i neki od njih, nose nekakvu, možda malu, ali svakako veću odgovornost za zločin u Srebrenici nego savremene demokratske vlasti Srbije (pre stupanja SPS-a u koalicionu vladu). Nekome je iznenada palo na um kako bi Srbija mogla da, bez obzira na status SSP-a, smesta podnese i kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji.
Da li je reč samo o praznoj priči ili o strateškoj zamisli, ostaje da se vidi. Međutim, Srbija ima podršku za ubrzane integracije i među članicama EU. Postoje evropske države koje žele da relativizuju i razvodne projekat stvaranja evropske federacije, pa podržavaju vratolomno širenje evropskih granica. No, tu su i zemlje, među kojima su najglasnije Grčka i Italija, koje iskreno podržavaju što skorije stupanje Srbije i država zapadnog Balkana u članstvo Unije. Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić pomenuo je još pre dve godine Vidovdan 2014. kao željeni dan kada bi EU trebalo da primi Srbiju na svoje majčinske grudi. Đeliću nisu baš najbolje objasnili suštinu simbolike Prvog svetskog rata. To je bio koban sukob za čitavu Evropu i naročito za Srbiju. Tada je Kraljevina Srbija bila napadnuta od trinaest puta veće Habsburške imperije odlučne da ugasi njenu slobodu i ukine demokratiju, a njen narod porobi, razbije i zatre.
Prijem Srbije u EU na ovaj jubilej značilo bi, prema tumačenjima koja su prisutna u Nemačkoj, Austriji i mnogim drugim članicama unije, opravdanje teze, koju su podupirali mnogi od Habzburga, preko Hitlera do… (imena su im dobro poznata i čitali smo im memoare), da Srbija snosi krivcu za dva svetska rata, zbog čega je i bila "kažnjena" genocidom, diktaturom, progonima, sankcijama, gušenjem nacionalnih prava i rušenjem državnog jedinstva. Ako Srbija treba da uđe u EU tako što bi joj bila oproštena neka konstruisana kolektivna krivica, onda je za njene građane dugoročno bolje da ona tamo i ne uđe. U prošlosti su takve obmane donele nekoliko propalih ideologija i tri diktature.
Nadam se da će put naše kandidature ipak biti drugačiji i onakav kakav su prošle druge članice Evropske unije. Negde tokom sledeće godine holandska diplomatija će po svoj prilici promeniti svoj stav. Tada će nam biti dozvoljeno da postanemo kandidati. Očekuje se da će nam biti omogućeno da u članstvo Evropske unije stupimo do kraja sledeće decenije. Nadajmo se ne baš 1. decembra 2018.
