Otac, Bog da mu dušu prosti, grmi i preti: Izađeš li na ulicu, vraćaj se odma’ za Čačak! Oćeš bupce milicija da ti odbije!
Flaša rakije umotana u novine, kilo kajmaka, komad slanine, tri-četiri kriške sira i zaverenički glas ujaka, Bog da mu dušu prosti:
– Ajd sa srećom… I da OBALITE ove komuniste…!
Ko li me je tad više voleo: otac, koga je jeza podilazila na pomisao da se nađem naspram Slobinih kordona? Ili ujak, kome je ta zamišljena sloboda, koju je sanjao od ’45, bila dovoljna da me blagoslovi, uzdajući se u Božju milost i neku imaginarnu, nebesku pravdu?
Svaki čovek ima svoj put, pa tako i svaki narod. Jedino pitanje je da li će zube pokazati na vreme, ili kad doćera cara do duvara i kad sto pametnih više ne može da ispravi kataklizmu u režiji jedne/dve/tri… budale.
Eto, na primer, u Beogradu je trenutno u toku gestapovska naredba koju će sprovoditi takozvana komunalna policija, paravojna formacija koju je uspostavio rahmetli Đilas, a cementirao lažni gradonačelnik Siniša Mali. Ne mogavši se izboriti sa Turcima, što harač ubiraju na gradskom prevozu, zaboraviše predizborna obećanja, prigrliše pljačkaše kao rod rođeni, naoružaše gradske sejmene i krenuše da love sirotinju.
Neko pametno reče: svaka vlast se ogoli na "sitnim" stvarima, kao što je gradski prevoz. Kad pustiš kera na dete koje ti ubere trešnju, ideš na robiju. Kad nahuškaš kerove u uniformama na sopstveni narod koji bi od tačke A do tačke B da ne ide peške po skapsi i kijametu – onda si branilac budžeta i poretka.
Niko iz istorije ništa ne uči, niko se ne seća kako su dahije na kraju otplivale niz mutno Dunavo… One stare stvarno, ove današnje više figurativno, a po njih strašnije nego da je stvarno: uzmi im kancelariju i rotaciju, sami će u Dunav.
Svakakvih sam se ludaka i lopova nagledao, ali ovi…
Premijer je, valjda vođen grižom savesti što se nije oglasio ni telegramom saučešća povodom smrti žandarma Stevana Sinđelića, zapretio da će svaki sledeći Šiptar koji nekog žandarma ubije najebati ko žuti.
Usput je, usred pustare kod Merdara, uzeo muštuluk od jednog Stevanovog kolege da je postao tata, velikodušno mu naredio da skine uniformu i trk u porodilište. Još jedan potez Mekog Srca, srpskog poglavice, od koga se prevrće želudac, a krv kipi.
U Beograd je stigao i Žerar Depardje, Obeliks bez Asteriksa, za koga smo, gledajući ga na velikom ekranu, mislili da je najveći čovek na svetu. Kad ono – premijer može da mu jede burek sa glave! Gleda ga, takoreći, sa visine. Ni manje zemlje, ni većeg premijera. Kao mali upao u Šešeljev čarobni napitak, raskrupnjao se, nadrastao i Učitelja.
Stari druid u Hagu smišlja novu čarobnu formulu, a Učenik se drži one stare, proverene: veži kljuse gde ti gazde kažu i Bog da te vidi. Povremeno ubij bližnjeg svog, nauči malo nemačkog, ako stigneš – i ruskog i kineskog. Blesavo zvuči, ali glava više ne boli, plus što ne može da škodi, nikako.
Nesrećnog Slobu je Zapad trošio godinama, Tadić se junački batrgao nešto kraće, a grandiozni garant stabilnosti regiona i čovek koji je, kobajagi, oteo primat Hrvatima u srcu Rajha, topi se nekako kao Sneško Belić u proleće.
Ostaće samo olupana šerpa i mršava šargarepa.
I gestapovci u gradskom prevozu, kao kontinuitet svake odrođene srpske vlasti.
Nediću, vrati se, sve ti je oprošteno…
