Omiljena letnja poslastica, sočna i slatka, nije oduvek bila ukusna.
Lubenicu iz perioda od oko 1500 godina pre nove ere bi teško prepoznali. Tada je bila čvrsta, prepuna semenja, bledo zelena i gorka. Ni nalik na onoj koju mi danas jedemo.
Arheolozi su otkrili seme različitih vrsta lubenica u grobnicama drevnog Egipta. Hortikulturolozi navode da su Egipćani lubenice skupljali zbog vode. Divlje ili spontane lubenice, tada su bile izvor čiste vode tokom sušne sezone. Često su ih ljudi nosili sa sobom kao neku vrstu prirodnog rezervoara. Ovaj podatak ide u prilog otkrićima da su ih često pronalazili u grobnicama faraona koji su morali da ostanu hidrirani na putu ka posmrtnom životu.
Za razliku od Egipćana, Grci su lubenicu upotrebljavali i u medicini. Pomagala je ljudima tako što ih je štitila od vrućine.
Lubenica je postala slađa oko prvog veka, a prema zapisima koji datiraju iz drugog veka na hebrejskom jeziku i tekstovima iz šestog veka na latinskom jeziku, lubenica je grupisana sa drugim slatkim voćem.
Danas se u lubenici uživa kao u slatkom, sočnom i hladnom osveženju tokom toplih letnjih dana.
