– Ovde se niko nije pojavio posle poplave. Ko će nam pomoći? Sve što je voda dotakla, uništeno je. Mulj se osušio pun fekalija i koječega što je voda donela iz nekadašnje Viskoze. Ko zna kakvih tu otrova ima, srčani sam bolesnik i ne mogu da dišem od toga pa završavam u hitnoj, ali kući moram da se vraćam jer ne mogu sina samog u ovome da ostavim – priča vidno potresena Biljana Velimirović (50) koja je kćerku sklonila kod kume.
Spasli trudnicu i petoro deceKomšiluk je ovde složan i krenuli smo da pomažemo slabijima. Izvukli smo trudnicu i njenih petoro dece u zgradu moje majke i u njenom se stanu u jednom trenutku nalazilo 20 ljudi. Posle su stigli spasioci i evakuisali najugroženije – priča Olivera i seća se bolesne komšinice koja je zapomagala do pojasa u vodi nasred ulice dok je nisu izvukli. |
Ona je poslednjih 20 godina udovica i sama je podigla sina Aleksandra (26) i kćerku Ivanu (19) koja se ove godine upisala na farmaciju bez prijemnog ispita zahvaljujući brojnim nagradama na državnim takmičenjima.
Velimirovićima je, kao i ostalima u ovom naselju, uništeno sve. Koriste samo jednu prostoriju sa betonskim podom gde i spavaju nadajući se da će toplo vreme ubrzati sušenje vlage.
Svuda okolo ista je slika. Ljudi strahuju od zaraze. U krugu bivšeg Lofolena, odmah preko puta, vidljivi su tragovi raznog otpada, po dvorištima hrpe uništenih stvari i tepisi iz kojih stanari bezuspešno pokušavaju da isteraju blato.
Olivera Vučković stanuje u blizini autobuske stanice na Gradilištu gde su nekada stizale hiljade Viskozinih radnika, a koja je prošle sedmice bilo potopljeno. Kaže da joj je javljeno da je stajalište pod vodom, ali je mislila da je to posledica obilne kiše. Desetak minuta potom voda joj je prodrla u kuću.
– Talas je naglo naleteo, jedva sam se kretala, pozvala sinove Aleksandra (18) i Petra (12) da se ne vraćaju sa treninga, ali je stariji došao probijajući se kroz hladnu, prljavu vodu i odmah se uključio u spasavanje komšija. Bilo je strašno, mrak je pao, nestalo je struje i samo su se čuli pozivi u pomoć – priča Olivera.
Duško Jovanović je svestan da su i Trbušnica i Banja Koviljača stradale u poplavi.
– Ipak, da bi se iz grada otišlo i u Koviljaču i u Trbušnicu, mora se proći preko Gradilišta. Delegacije prolaze, ali niko ne zastane da nas pita kako smo. Kao da ne postojimo. Ostavljeni smo da se borimo sami, a svi smo isti i sve nas ista muka muči – ogorčeno zaključuje Jovanović.
Vreme leti, bliži se školaDve devojčice od šest i osam godina zatekle su se u kući sa majkom dok je otac Branko Vasilić bio na terenu u Sokolcu. Voda koja se sjurila iz taložnice u Trbušnici, iznenadila ih je. Izvukle su se iz kuće spasavajući živu glavu. Od imovine su ostali samo šporet na drva i televizor do kojeg voda nije dospela. |
