Okružena lozom, ne zna se da li je ambijentom lepša kada ozeleni ili u jesen, dok grane govore o neuništivosti života. Ili, je to skrivena poruka koju pronađete u nekoj od starina koje čine enterijer.
Stara srpska kuća – jedna od poslednjih autentičnih kafana je istovremeno most koji spaja dijasporu i maticu, jer rasuti po belom svetu, Srbi, posebno oni rodom iz Hercegovine ili Dalmacije, upravo na ovom mestu se nanovo okupljaju i sećanju i dobrog i lošeg.
Ali nisu oni jedini gosti. Čuven ne samo po klasičnim jelima, već mnogo više po specijalitetima koji se malo gde drugde još mogu pronaći, ovaj restoran je mesto na kome se mogu videti poznati političari, pevači, ali i advokati, generali, novinari…
– Nema ko nam nije redovan gost. Ali postalo je nepisano pravilo da naši ljudi, rasuti na sve četiri strane sveta, čim slete na Aerodrom “Nikola Tesla”, prva sledeća tačka je “čašica razgovora” kod nas. Pre interneta kafane su bile “društvene mreže”. mesto gde su se saznavale novosti, ko je gde otišao, ko se vratio, ko oženio, dobio dete ili umro… Može tehnika da napreduje koliko hoćete, ali nikada neće uspeti da zameni druženje u kafani uz dobru hranu i kapljicu – priča Mileta Kekić Kele (68), rođeni Gačanin koji je 29 godina živeo i radio u Sarajevu.
Druge godine rata u BiH, 1993. preselio se u Beograd, gde se od 2000. bavi ugostiteljstvom.
Hercegovački tvrdoglavo se bori protiv “vetrenjača”, ne odustaje da mu kafana bude baš ono što joj i naziv govori: stara srpska kuća.
– Nažalost, uticaj Zapada je takav da su mnoge autentičnosti ovih krajeva nestali ili su pred izumiranjem: od običaja, starih zanata, pa sve do autentičnih kafana sa tradicionalnom kuhinjom. U Beogradu gotovo da više nema onih restorana po kojima je bio prepoznatljiv… Taj poguban uticaj Zapada se odrazio na sve narode Balkana, ali čini mi se da se posebno ostrvio na Srbe i pravoslavlje. Kada sam otvarao restoran, među prvim gostima sam imao policiju. Došli su po prijavi jednog od komšija kome je smetalo što sam lokal nazvao Srpska kuća. Nikako mi ne ide u glavu zbog čega se stalno stidimo toga ko smo i šta smo – priča ovaj kafedžija čiji restoran nije samo mesto za pojesti i popiti, već ćete u njemu neretko prisustvovati izložbi slika ili – guslarskoj večeri.
– Sve više nam dolazi stranaca jer kao što mi u Grčkoj ili Turskoj želimo da probamo njihove specijalitete, tako i oni žele autentična jela sa ovog podneblja. Na početku nam je bilo čudno što prekinu sa jelom da bi fotografisali to što jedu ili neku sitnicu enterijera, ali navikli smo se i na to. E, zamislite onda njihovo čuđenje ako se zadese kada mi dođe veliki prijatelj, naš proslavljeni guslar Đorđije Koprivica i “održi koncert” za svoju, ali i dušu svih nas koji smo iz onih krajeva u kojima su gusle nezaobilazne u svakom domu. Stranci su prvo u čudu, a na kraju ustanu i tapšu, oduševljeni – otkriva Kekić.
Prijateljstvo sa Momirom
U Staroj srpskoj kući – nema ko nije uživao u hrani i ambijentu: od aktuelne premijerke Srbije, Ane Brnabić, preko generala Dragoljuba Ojdanića ili Nebojše Pavkovića, raznih glumaca, novinara…
Ipak, Mileta Kekić kao posebnog izdvaja nekadašnjeg predsednika Crne Gore Momira Bulatovića.
– Od gosta restorana, postao je moj iskreni prijatelj. Uglavnom je dolazio sa Borom Komadom, doajenom jugoslovenskog novinarstva. Momir je bio gospodin svoje vrste i političar koji je obeležio jednu epohu. Mada je bio u velikom sukobu sa Milom Đukanovićem, verujte da je zabranjivao bilo kome za njegovim stolom da jednu ružnu reč kaže o Milu, niti je on o tome govorio – priča Kekić i otkriva još jedan, manje poznat detalj.
– Upravo zahvaljujući Bulatoviću, Trebinje je ostalo u sastavu Republike Srpske, jer je već bila usvojena mapa kojoj bi pripala Hrvatima ili Federaciji BiH. Njegovom upornošću je to sprečeno – ističe ovaj ugostitelj.
Meni za kraljeve
Goran Tutuš, rođeni Beograđanin, a korenima iz Koljana kod Vrlike, glavni je konobar u ovoj kafani već 13 godina.
– Retki su restorani u Beogradu, ali i u Srbiji gde se mogu pojesti prave domaće pite. Majstor nam dolazi iz Sarajeva gde je do penzije držao buregdžinicu i kada se pročuje da je tu, to je haos od gužve. Međutim, jedan od retkih smo restorana na čijem meniju su cicvara, teleći repovi, butkica na podvarku, kolenice u kajmaku, sarajevska pača, tagara – teleće meso, pečurke i povrće koje se krčkaju u zemljanim posudama, a zatim prelivaju pavlakom i sirom. Uskoro vraćamo na meni i osoboko – teleće kolenice koje se seviraju uz sos i krompir ispod sača.
Tutuš kroz smeh priča i da naši ljudi koji godinama žive u inostranstvu nemaju nikave dileme kada sednu za trpezu.
– U ponudi imamo vrhunske stekove u maslinovom ulju i balzamika sosu, ali kada im kažemo da su tu svadbarski kupus, sarme ili sir iz mešine sa pršutom i domaćim uštipcima, ni sekundu se ne dvoume šta će jesti.
Objašnjava i da je osobenost ovog restorana u činjenici da se sve namirnice nabavljaju iz onih regiona gde su najbolje.
– Sir iz mešine nam dolazi iz Hercegovine. Punomasni sir i kajmak za cicvaru iz Crne Gore, teletina iz onih delova regiona gde ovce i krave “pasu pod ručnom” – smeje se ovaj konobar.
Ni slatki program nije za “ostaviti”, jer su u ponudi krempite sa malinama, baklave sa suvim šljivama, urmašice, tulumbe, tufahije…
– Pravimo i međimursku pitu, fantastična pita u koji idu sir, orasi, mak i jabuka.
Nije Sarajevo što je bilo
Mileta Kekić je u živeo u Sarajevu 29 godina, a u Beogradu je godinu dana duže. Ipak, za sebe kaže da nije ni Sarajlija ni Beograđanin, već Gačanin.
– U meni je taj hercegovački gen, puno smo tvrdoglavi. U Sarajevu sam živeo možda u najlepše vreme, kada niko nije mogao ni da zamisli da će doći do krvavog rata. Da se običan narod pitao, do rata nikada ne bi ni došlo. I dalje redovno idem tamo, nisam prekinuo kontakte sa muslimanima i Hrvatima. Ali, izbegavamo da pričamo o ratu. Priča o prošlosti nas nigde neće odvesti – kazuje Kekić i priznaje da Sarajevo ipak nije više grad koji pamti iz mladosti.
– Grad čine ljudi, a njih više nema. Čaršija je ostala ista, ali se sve drugo promenilo. Pre rata nisam mogao da napravim dva koraka u Ulici Vase Miskina, a da me neko ne pozdravi: “Gde si Kele?”, “Šta ima?” Sada mogu tri sata da hodam i nikoga poznatog neću sresti… – priča ovaj ugostitelj.
Američka posla
Oduvek je bilo da se u kafanama može saznati i ono što niko nije znao ili smeo da objavi.
Vlasnik Stare srpske kuće otkriva detalje sa pregovora Milošević – Holbruk.
– Jedan od političara koji je prisustvovao susretima između Slobodana Miloševića i Ričarda Holbruka, tadašnjeg američkog izaslanika za Balkan, prepričao mi je deo njihovog razgovora uoči NATO agresije na SRJ, 1998. godine. Milošević se, nakon što mu je ovaj ispostavio ultimatum, iznervirao i upitao Holbruka da li bi Amerika bila srećna da im ponudi Kosovo za jedan dolar. Holbruk se na to samo nasmejao i objasnio: “Vi nikako ne razumete. Ukoliko bi SAD pristale na bilo koji vaš predlog, to bi onda značilo da vas mi uvažavamo kao partnere, a to je nemoguće”. Dakle, ma šta da je Srbija pokušala, sve bi se završilo na isti način kao što jeste, zato što je Amerika imala svoj cilj i apsolutno joj nije bilo važno da ga postigne drugačije nego što jesu – otkriva Mileta Kekić.
