U Beogradu je, uz poslednji pozdrav nekadašnjih saboraca i boraca Vojske Republike Srpske, sahranjen jedan od legendarnih oficira VRS, Milorad Miša Pelemiš. Bio je komandant Desetog diverzantskog odreda – jedne od najmisterioznijih jedinica VRS, čija slava je na kraju zamućena činjenicom da je nekoliko njenih pripadnika pravosnažno osuđeno za zločin u Srebrenici 1995.
Potpisnik ovih redova i “Vesti” bili su prvi medij za koji je Milorad Pelemiš još pre više od dve decenije, upravo da bi sprečio blaćenje ove jedinice, potanko pričao i o događajima u Srebrenici, ali i nastanku i aktivnostima jedinice. Kako to nije bilo vreme interneta, većina tih priča je za širu javnost ostala “nezabeležena”.
Kao svojevrsni omaž ovom hrabrom poručniku Vojske Republike Srpske prenosimo deo razgovora iz 2000. i 2003. godine kada je otkrio ne samo kako je Deseti diverzantski odred nastao, već i u kojim sve – potpuno neverovatnim, filmskim akcijama su njegovi pripadnici učestvovali.
Kruna obuke
– Odluku o formiranju ove jedinice doneo je Glavni štab VRS početkom 1994, i taj posao je bio poveren Obaveštajnoj upravi Glavnog štaba. Do tada je u VRS pri svakom korpusu postojala izviđačko-diverzantska jedinica čiji se posao završavao ili na “ničijoj zemlji” ili tik uz prvu borbenu liniju. Sve do te godine bilo je nezamislivo da izviđači u prikupljanju podataka uđu u neprijateljsku teritoriju – naveo je Pelemiš.
Razgovarali smo u Dopisništvu “Vesti” u Beogradu.
– Naš drugi prioritet je bio lov na mudžahedine – izgovorio je ledeno mirno.
– Srpski borci su opisivale te vojnike kao fanatike, koji su zarobljenike stravično mučili, odsecali im glave, delove tela… Međutim, i pored ovih informacija Glavna komanda ipak nije imala pouzdane informacije da se mudžahedini zaista i nalaze na strani Armije BiH i to na potezu Zenica – Zavidovići – Maglaj.
U trećoj grupi zadataka Desetog diverzantskog odreda bili su klasični diverzantski ciljevi u dubini muslimanske i hrvatske teritorije koji su podrazumevali miniranje neprijateljske tehnike i neutralisanje ljudstva. Do 1995. godine i Dejtonskog sporazuma kojim je u Bosni sklopljen konačni mir, Deseti diverzantski odred je izveo ukupno 25 akcija. Od svake od njih može da se napravi film…
– O našem dolasku u neki rejon pod kontrolom Vojske RS bio bi upoznat isključivo komandant te zone koji je od Glavnog štaba dobijao striktno naređenje da ne pita ništa o našem zadatku i da nam obezbedi prolaz kroz “liniju” i siguran prihvat po obavljenom zadatku – pričao je Pelemiš.
Objasnio je i da su uz njega, jedinicu formirala još petorica specijalaca koji su “zanat” savladali u specijalnim jedinicama bivše JNA. On sam je prethodno bio deo elitne vojne jedinica Kobre. Potom je raspisan interni konkurs za formiranje “nove jedinice” u sastavu VRS. Od 200 kandidata koji su se od maja do aprila 1994. prijavilo i započelo sa obukom u njihovoj bazi u Bijeljini, prošlo je samo njih 30.
– Kruna obuke bilo je to što smo regrute slali na tri dana u neprijateljsku teritoriju. Njihov osnovni zadatak je bio da se privuku neprijateljskom položaju na 50-100 metara razdaljine, tamo se ukopaju, maskiraju i počnu da vode dnevnik: “Rov broj jedan broji pet ljudi. Ustaju u toliko i toliko, mole se u to vreme, stražari su ozbiljni, neozbiljni, rov debljine te i te, čvrstine te i te. Rov broj dva broji …” Kada bi se posle tri dana vratili, mi bismo po dnevniku koji je napravio videli da li je prošao obuku ili mu treba još vremena. Ali, većina njih je odmah položila taj završni ispit, a što je najbitnije, niko od njih nije nastradao ili bio povređen. I, samo je u jednom slučaju grupa je uletela u zasedu, ali je uspela da se izvuče samo sa uništenom radio-stanicom – otkrio je poručnik VRS i objasnio da je u borbenom sastavu uvek bilo na raspolaganju 30 boraca, dok su ostali, njih 20-ak činili logističku podršku.
Uništenje kampova
Vatreno krštenje Jedinice bilo je već početkom juna 1994.
– Obaveštajna uprava Glavnog štaba je uz ove informacija imala i podatke da izviđačke jedinice Armije BH sve učestalije izviđaju naše položaje, odnosno da postoje konkretni planovi o zauzimanju Ozrena i spajanju te linije sa Tuzlom. Dobili smo zadatak da utvrdimo postojanje kampa mudžahedina na Banjik Brdu, koti 715, a zatim i sačinimo plan za njihovo uništenje. Prvi deo ove operacije započeo je 5. juna. Bila je letnja, vruća noć dok je izviđačka grupa od svega pet ljudi, oko ponoći počela da puzi između rovova Armije BH u pravcu kote 715, odnosno sela Imamović, opština Zavidovići. Tog prvog dana ova grupa je imala isključivi zadatak da izvidi pravac kojim bi prošli izviđači i mineri. Nepuna 24 časa kasnije vratili su se sa tačno određenom maršrutom pravca kojom bezbedno može da se prođe između muslimanskih rovova.
Izviđači su uspeli da pronađu kamp mudžahedina i da mu se dovoljno približe kako bi fotografisali sve aktivnosti u njemu.
– Tamo smo shvatili da je zapravo reč o dva kampa. U prvom koji se nalazio bliže selu Imamovići, u dolini, bilo je smešteno oko trideset, a u drugom, koji se nalazio oko 400 metara dalje, pored jednog spaljenog srpskog sela, u desetak šatora još pedesetak mudžahedina. Većina su pričali na arapskom, nosili su tradicionalnu islamsku nošnju, klanjali se na svaka tri časa, ali i svakodnevno imali fizičke vežbe i vežbe gađanja. Sve podatke smo dostavili Obaveštajnoj upravi i predložili način neutralisanja.
– Oko 10-15 dana smo pripremali tu akciju. Nije tu problem samo proći neprijateljske prve linije, već i naše. Mada bismo obavestili te jedinice sa prvih položaja da ćemo proći nikada se nije znalo da li će nešto krenuti po zlu. Dovoljan je šum da nekome popuste živci i otvori vatru – prisećao se Milorad Pelemiš.
Priprema akcije u kojoj je trebalo uništiti dva mudžahedinska kampa zasnivala se i na pravljenju posebnih mina.
– Svaka od njih je težila oko desetak kilograma i imala razornu moć u prečniku od 50 metara. Cilj je bio da se šest minera što više približi kampu, postavi mine usmerenog dejstva i tempira eksploziju za 5.15 časova, odnosno prve jutarnje časove – vreme kada su se mudžahedini molili. U akciju je pošlo devet diverzanata: šest minera i tri borca za podršku. Krenuli smo tačno u ponoć i između neprijateljskih rovova se provlačili dva sata. Kada smo stigli do kampova, šestorici minera je trebalo oko pola sata da se približe prvim šatorima mudžahedina. Za to vreme, grupa za podršku je devastatorom, samostrelom sa noćnim nišanom neutralisala čuvara na mostu koji je određen kao odstupnica. Oko 4.30 časova ova grupa se javila Centru veze DDO obaveštavajući ih da će u narednih pola sata preći neprijateljsku prvu liniju i ničiju zemlju. Tačno u 5.15, iz pravca Zavidovića se čulo ukupno pet detonacija. Ni zvanična sredstva informisanja Bosne i Hercegovine, ni mediji Republike Srpske o ovom događaju nikada ništa nisu napisali. Zvaničnici RS su od tog trenutka počeli da mašu fotografijama na kojima su i mudžahedini.
Sprečili ofanzivu
Među akcijama kojima se posebno ponosio jeste i ona iz septembra 1994. kada su njegovi specijalci uništili bateriju raketnih bacača Drugog korpusa Armije BiH.
– Obaveštajna uprava je došla do podatka da je Drugi korpus nabavio dobio veću količinu naoružanja za predstojeći napad na Majevicu i zauzimanje srpske teritorije od Ugljevika do Bijeljine. Reč je o više VBR-ova kalibra 128 milimetara, minobacača od 120 milimetara sa produženim domet do 11 kilometara, topova kalibra 130 milimetara i veću količinu municije za ova sredstva. Tu informaciju smo prvi put proverili akcijom 15. i 16. septembra 1995. Za nas je bila olakšavajuća okolnost to što su u to vreme muslimani i Hrvati bili u sukobu pa smo između njihovih rovova prošli bez puno problema – ispričao nam je ovaj specijalac.
S jedne strane nalazili su se pripadnici 101. brigade Zrinjski Hrvatske vojske, a sa druge Druga tuzlanska brigada Armije Bh. Specijalci DDO su, da bi došli do cilja, prethodno morali da očiste minsko polje. U toku sledećih nekoliko dana, mineri su strpljivo uklanjali jednu po jednu minu, ukupno 17 pašteta i deset poteznih mina. U akciju je krenulo ukupno 12 komandosa.
– Neprijateljske položaje smo tog 24. septembra počeli da prolazimo već oko 21 časova. Sipila je kiša i to nam je odgovaralo da između rovova prođemo potpuno neprimetni.
Skladište oružja i municije bilo je pod 24-časovnom stražom i okruživalo ga je ukupno devet vojnika.
– Ponovo na našu sreću ti vojnici se nisu ponašali nimalo profesionalno tako da su nam dodatno olakšali posao.
Jedna grupa se odmah uputila ka dva VBR koja su bila na rastojanju od pedesetak metara, druga ka četiri topa od 130 milimetara, i treća ka municiji i četiri minobacača sa produženim dejstvom koji su se nalazili oko 150 metara dalje. Kada su neopaženo postavili eksploziv i podesili tajmere za tačno 5.00 časova, grupa je počela da se udaljava. U sledećih sat i po prešli su deset kilometara i kada su odjeknule prve eksplozije već su bili na sigurnom. Preko muslimanskih medija sledećih nekoliko nedelja smo pratili suđenje ovim stražarima pred Vojnim sudom armije BH. Od njih devetorice čak su sedmorica osuđeni na smrt streljanjem. Tako smo uspeli da osujetimo jednu od najmasovnijih nabavki naoružanja i pokušaj muslimanske ofanzive…
Najsavremenija oprema
Vojni vrh RS je raznim kanalima jedinicu opremio najsavremenijom opremom. Ali, to nije bilo dovoljno.
– Ono što nisu mogli da nam obezbede, nabavljali smo sami. Reč je o uniformama i dokumentima pripadnika Armije BH i Hrvatske vojske. Na zadatke smo išli isključivo u tim uniformama i sa prepravljenim dokumentima Hrvata ili muslimana. U prvih nekoliko meseci priprema svakodnevno smo preko sredstava veze slušali gde ima sukoba u kojima učestvuju Hrvati ili muslimana. Odmah bismo sedeli u vozila i, dok se bitka još nije ni završila, mi smo sa mrtvaca skidali uniforme i vadili svaki koristan lični dokument koji pronađemo: od lične karte do vojne isprave. Na kraju smo u “garderobi” jedinice imali po dvadeset uniformi i muslimanske i hrvatske vojske i to počev od običnih vojnika, pa do uniformi sa raznim nivoima činova – pričao je Pelemiš.
U jedinici Hrvati i Bošnjaci
Među njima su se našli i Hrvati i Bošnjaci.
– Ukoliko bismo išli na hrvatsku teritoriju obavezno je u grupi bio i jedan Hrvat. Isto je bilo i kada bi smo išli i na teritoriju koja je bila pod muslimanskom kontrolom. Bosna pre rata jeste bila multietnička, ali sa sukobom je i svaka od strana počela da drugačije govori, da se pozdravlja, i sama vojna struktura se razlikovala o mesta do mesta. Za nas je svaka takva sitnica direktno odlučivala o životu i smrti i zbog toga je zadatak ovih ljudi bio da prikupe što više korisnih informacija i da nam na samom terenu pomognu da ostanemo neotkriveni – pričao je Pelemiš.
I Vukovar i Košare
Milorad Mišo Pelemiš rođen je u Pelemišima kod Šekovića 1964. Završio je podoficirsku obuku 1983. godine i postao podoficir JNA u Vodu za protivteroristička dejstva iz koje je kasnije nastao odred “Kobre”. Učestvovao je i u borbama za Vukovar 1991, ali i na Košarama 1999. godine.
Upravo njegovo svedočenje za “Vesti”, davne 2000. godine ga je “oslobodilo” haškog jarma.
Tada je objasnio da komanda Desetog diverzantskog odreda nije imala nikakva naređenja ili veze sa masakrom Bošnjaka u Srebrenici jula 1995, te da je on upravo u to vreme bio u bolnici jer je doživeo saobraćajnu nesreću. To je kasnije potvrdio i jedan od glavnih haških svedoka. On sam se pojavio 2015. godine kao svedok odbrane generala Ratka Mladića.
Prenos uživo
Pelemiš je otkrio i da je više puta dolazio u sukob sa Obaveštajnom upravom Glavnog štaba VRS zato što nisu poverovali u prikupljene informacije sa terena.
– Zbog toga smo nabavili kompletnu video opremu sa direktnim linkom tako da bi, u slučaju nesuglasica jednostavno počeli sa “direktnim prenosom” sa terena. Izviđači su te video kamere nosili na ramenu – otkrio je Pelemiš.
