Čuveni reditelj Lordan Zafranović je od 1989. godine čekao priliku da snimi film “Djeca Kozare” u kome bi ispričao priču o velikoj tragediji koja je zadesila nesrećnu srpsku decu u doba NDH. Konačno je to i dočekao jer je Filmski centar Srbije odlučio da podrži taj film na ovogodišnjem konkursu za finansiranje proizvodnje dugometražnog filma s nacionalnom temom.
Time je Zafranović dobio priliku da napravi još jedno remek-delo, u šta nema sumnje s obzirom na njegov opus kojim je u dugoj karijeri svoje ime zapisao na najviše lestvice filmske umetnosti.
Rođen je u Maslinici na Šolti 1944. Prve godine života proveo je u izbeglištvu u na Sinaju, a kasnije se sa porodicom vratio u Hrvatsku, u Split. Tamo je diplomirao književnost i likovnu umetnost na Visokoj pedagoškoj akademiji, a kasnije odlazi u Prag gde na čuvenoj akademiji FAMU studira režiju u klasi oskarovca Elmara Klosa. Takozvana praška škola donela mu je znanja kojima je na najbolji mogući način predstavio u svojim filmovima osuđujući stav prema nacionalizmu, ratnim zločinima i genocidu. Pripadao je čuvenom jugoslovenskom crnom talasu koji je zapljusnuo umetničku scenu sedamdesetih godina.
Kao mlad je sa filmskom ekipom u vreme Jugoslavije radio na snimanju blizu ustaškog logora Jasenovac, gde se prvi put susreo s arhivskom filmskom građom, fotografijama, svedočenjima i dokumentima o ustaškim zločinima, što je ostavilo snažan utisak na njega. Iz toga su proistekli filmovi “Okupacija u 26 slika”, “Krv i pepeo Jasenovca”, “Pad Italije”, “Večernja zvona”, “Zalazak stoljeća/Testament L. Z.” i mnoge druge.
O svojoj umetnosti uvek je govorio da je ne pravi za svoju, nego za buduće generacije.
– Film je za mene uvek bio pokušaj da se stalno osvoji novi deo slobode, a s druge strane, da se u formi pronađe nešto novo. Mislim da sam tu slobodu zadržao do današnjeg dana.
Snimao je suđenje ustaši Andriji Artukoviću 1986, što ga je u vreme dolaska HDZ na vlast dovelo u sukob sa Franjom Tuđmanom. U intervjuu za RTRS 2011. izjavio je da se 1989. i 1990. vratio veliki broj ustaša u Jugoslaviju, te da je došlo do masovne smene zaposlenih u tadašnjoj Radio-televiziji Zagreb. Ovo ga je onemogućilo da završi film o suđenju Andriji Artukoviću. Sa Franjom Tuđmanom je došao u sukob 1989. i 1990. oko broja žrtava u ustaškom logoru Jasenovac. Zafranović je tom prilikom Tuđmana nazvao “istoričarem amaterom”. Pošto je 1991. strahovao da će njegov film biti uništen, uzeo je negativ filma, i uz pomoć prijatelja otišao u Sloveniju, a odatle u Beč, pa Klagenfurt, zatim u Pariz, da bi se ponovo vratio u Beč i Prag gde je završio film. Zbog filma o suđenju Andriji Artukoviću je na njega, kaže, “pokrenut lov” i “poziv na likvidaciju” u javnim medijima Hrvatske. Zbog dokumentarnog filma “Krv i pepeo Jasenovca”, Franjo Tuđman ga je proglasio “neprijateljem hrvatskog naroda”.
Zbog svojih filmova odselio se u Prag devedesetih, gde živi i danas, a na prostore bivše Jugoslavije dolazi samo povremeno. Dobitnik je mnogih nagrada, između ostalog i Zlatne arene za režiju u Puli 1986.
Ušao je u istoriju filmske umetnosti kao reditelj ogromne hrabrosti i provokativnosti.
– Danas se, prividno, sve može i sve je dopušteno, a zapravo, politika i kapitalizam nametnuli su ljudima samocenzuru, koja je strašnija od cenzure – toliko su čoveka osiromašili da ni o čemu ne može da razmišlja, osim da egzistencijalno preživi. Zato je ovo vreme ćutanja i straha. Ide se za sigurnošću, naše intelektualne elite uglavnom ne pokazuju da žele da shvate o čemu se tu radi, što znači da su licemerne i moralno propale.
