Lopovluk zvani demokratija

Momir Stošić rođen je 1930. godine u Golemom Selu kod Vranja u zaseoku Baljkovac. Njegov otac Nikola bio je lugar i učesnik NOR-a, a majka Velika domaćica

 

Bio je komandir vatrogasnog odeljenja i čovek od nepodeljenog poverenja dvojice direktora, od 1963. do 1990. godine, koji su stvorili fabriku i proneli njenu slavu širom Jugoslavije i sveta. Bio je fabrički, ali i njihov lični fotograf, čovek od poverenja! Tako je Moša vlasnik čitavih albuma fotografija koji prate sudbinu nekadašnjeg jugoslovenskog giganta.

– Pamučni kombinat je počeo da se gradi 1960. godine, a 1962. krenula je montaža prvih mašina. Bilo nas je 124 radnika, radio sam kao monter u predionici koja je otpočetka bila simbol Pamučnog kombinata. Ako ne računamo direktore u izgradnji, postavljene iz komiteta, Pamučni kombinat, a kasnije holding kompanija Jumko, imao je od 1963. do 2000. godine samo tri direktora: Branka Golubovića, koji je postavio temelje, Vlajka Jovića, koji je unapredio rad, i Stanišu Janjića, koji je počeo da skida crepove sa fabrike, da bi 2000. godine propala. Danas u opustošenoj kompaniji koja je nekad imala više od 13.000 radnika radi oko 1.300 u državnom vlasništvu. Oni se nadaju redovnim platama, često štrajkuju i blokiraju autoput jer im se puno duguje.

Tito u gostima

– Početak razvoja Pamučnog kombinata kreće sa dolaskom Branka Golubovića iz Novog Pazara. Tamo je radio 10 godina, otvorio tri fabrike, prvi je koji je uspeo da ostvari da muslimani, muškarci i žene, rade zajedno u istom pogonu, da preko svojih firmi koje su radile i stvarale ekstradobit gradi ulice u Pazaru, vodovod, uvodi struju u svaki dom. Branka je poslala partija iz Beograda u Vranje da pomogne u nastajanju još jednog tekstilnog preduzeća koje je te 1963. godine imalo 450 radnika. Njegov zadatak je bio da poveća broj radnika na 1.000, a on je prihvatio samo pod uslovom da ih bude 1.200.

– U čemu je uspeh direktora Golubovića koji je bio rodom iz sela Vakup kod Aleksinca? Kako je tkački majstor postao najuspešniji direktor u istoriji vranjske moderne privrede? Postojalo je nekoliko razloga. Prvo, imao je jake veze u političkim strukturama u Beogradu, od Petra Stambolića pa do Dušana Škrebića i Draže Markovića.

Preko njih i drug Tito je čuo za Pamučni kombinat, za njegove uspehe , pa nas je posetio 1968. godine. Drugo, Golubović je bio veliki praktičar, znao je kada treba da povuče prave poteze. Kao praktičar i veliki znalac odmah je sticao autoritet kod najbližih saradnika, a oni su bili mladi i školovani ljudi koje je proveravao do tančina, da li će biti lojalni preduzeću, a samim tim i njemu. Treće, kao seljačko dete poznavao je mentalitet ljudi sa sela od kojih je trebalo stvarati radnike. Radio je od jutra do mraka, nije izlazio iz preduzeća, a to je pokretalo i radnike da daju više od maksimuma i da fabrika postane za kratko vreme simbol juga Srbije i cele Jugoslavije.

Nesvrstani pamuk

– Golubović je doveo čitavu ekipu rukovodilaca i glavnih majstora iz Pazara u Vranje. Nije bilo kvalifikovane radne snage i oni su ti koji su udarili temelje budućem gigantu, radili su od jutra do mraka, nekad i spavali u preduzeću. Kad je fabrika počela zvanično da radi 1965. godine uveliko je prebacio broj zacrtanih radnika. Bilo je više od 1.200. Pune dve godine su montirane mašine, radilo se probno, da bi te 1965. godine fabriku zvanično otvorio Dušan Škrebić. Od tada se krenulo u nezadrživ rast proizvodnje, nova zapošljavanja, izgradnju novih fabrika i stalno povećanje standarda radnika.

– Cilj direktora, tkačkog majstora, velikog vizionara bio je da zaokruži proces proizvodnje tekstila tako što će imati sve fabrike na jednom mestu, od pripreme do finalnog proizvoda. Uzeo je za izgradnju nešto više od 10 milijardi tadašnjih dinara kredita i vratio sve početkom 1970. godine. Znao je da je za vraćanje tolikog kredita bilo potrebno razviti izvoz tkanina u najrazvijenije zemlje sveta. Stvoriti kvalitet koji će doneti ekstradobit. Da bi se to postiglo, koristio je veze naših političara sa nesvrstanim zemljama, pa je uspeo da ugovori stalnu isporuku najkvalitetnijeg pamuka iz Burme. Na taj način stvorio se preduslov za izradu najkvalitetnije tkanine u ovom delu Evrope koja će svoje kupce naći u Americi. Već 1965. godine preduzeće je izvezlo u Ameriku devet miliona metara tkanine i tako izvozom vratilo kredit državi.

Slavlje u vikendici
– Golubović je znao da ceni radnika i prvi je uveo višak na redovnu platu, svakog trećeg meseca. Za radnike višak, za neradnike kazna.

Plate su bile iznad proseka u Jugoslaviji. Višak se delio linearno. Mnogo je novca bilo u kombinatu, gradile su se zgrade, a radnici dobijali stanove, kredite za kuće.

Imao je intuiciju da oseti kako treba postupati sa ljudima, posebno sa poslovnim partnerima. Za kombinat se borio svom snagom, znao je da o poslu pregovara od jutra do mraka u obližnjem hotelu Pržar, da ih dvori, ali sve na kašičicu. Tek kad se potpiše ugovor, povoljan za kombinat, javljao je meni da krene organizacija proslave sklapanja ugovora sa partnerima. Sve je bilo spremno, konobari, pečeni prasci, jaganjci, naš fabrički folklorni ansambl. Proslava je bila u njegovoj vikendici na Vlasini, koja je služila kombinatu, a ne njemu i supruzi.

– Golubović je kombinatu i Vranju dao sve, a vrlo malo uzeo. Otišao je u penziju 1978. godine sa mojim albumom slika, koji mu je uručio naslednik. Ostavio je 4.600 srećnih radnika. Dobio je stan od kombinata u Beogradu. Nakon njegove smrti, 1986. godine, oduzet mu je od tada holding Jumko. Nikakvo bogatstvo nije ostavio. Njegova supruga živela je i umrla u jednoj sobi u njegovom rodnom selu kod Aleksinca.

– Uspeo sam lično, pošto sam čovek od njegovog najvećeg poverenja, da mu se odužim kolike su moje mogućnosti. Izborio sam se da Dom kulture, jedna ulica u Aleksincu i jedna u Vranju ponesu njegovo ime.

Stadion na poklon

– Branko je znao koga će za naslednika, a to je bio njegov dugogodišnji saradnik, finansijski direktor Vlajko Jović. Slučajnost je bila da smo odrastali kao komšije u selu, kuća do kuće. Nasledio me je od Branka, kako je govorio. Ne ostavlja se čovek koji mnogo zna i koji može uvek da pomogne kad zatreba. Jović je samo produbio političke veze u Beogradu, izgradio konfekciju, robne kuće, prodavnice širom Jugoslavije. Od 1982. godine postali smo holding kompanija Jumko. Bili smo tekstilni pojam za celu Jugoslaviju po kvalitetu svojih proizvoda. Naše robne kuće i prodavnice opsedali su kupci, a broj radnika je stalno rastao.
– Vlajko, iako školovan kadar, bio je čovek iz naroda, znao je sa ljudima i zato je bio voljen i poštovan. Znao je da priđe radniku, da razgovara, da rešava njegove privatne probleme. Nije propuštao nijednu priliku da na zajedničkim proslavama zapeva i odigra kolo sa njima. Voleo je svoj Jumko, a kad je otišao na novu funkciju u Beograd 1990. godine, ostavio je 12.220 radnika.

– Velike su njegove zasluge za Vranje, ali i za rodni kraj. Vranje se gradilo od Jumkovih para. Sagradio je fudbalski stadion sa tribinama koji danas koristi gradski klub, potom otvorio olimpijski bazen 80-ih godina. Godine 1983. otvorio je pogon konfekcije u Zadružnom domu u rodnom Golemom Selu, a 1986. modernu fabriku. Radilo je 430 radnika i zaustavljeno je iseljavanje stanovništva iz Poljanice. Danas ima jedva stotinak radnika koji rade za jedan obrok čorbe dnevno, a plate im kasne. Plate su u rasponu od 80 do 130 evra.

Državna pljačka

– Jedno je, ipak, pogrešio. Nije imao sluha za naslednika kao njegov prethodnik Golubović. Postavio je za direktora Stanišu Janjića, sa kojim počinje propast Jumka. U vremenu hiperinflacije kombijem se odvozio novac iz Jumka preko Makedonije, bajagi da se sačuva u predstavništvu u Skoplju. Šta je bilo sa tim novcem, niko ne zna! Potom je otpisan izvoz od pet miliona metara tkanine poslat u Ameriku, zbog nekvaliteta! Radnici su počeli da se bune protiv njega, a on je to osetio i zbrisao za Beograd. Te kobne 2000. godine niko nikom nije podnosio račune za svoj rad.

– Jumko su dokrajčile nazovidemokratske promene, posle onog tragičnog 5. oktobra 2000. godine. U Jumku su se menjali nesposobni politički direktori, došla je tranzicija, pljačka i propast. Od 2004. godine od giganta koji je imao preko 13.000 radnika, sada oko 1.300 šije uniforme za policiju i vojsku i u vlasništvu je države. "Demokrate" su dovodile direktore iz Beograda koje su sve što su mogli prodali, robne kuće, prodavnice, mašine, 22 autobusa koji su prevozili radnike. Skoro sve su opljačkali. Nekad najmoćnija tekstilna fabrika danas izgleda kao ruina. Kad god dođem, zaplačem jer se setim kako se stvaralo jedno radničko carstvo, a srušilo kao kula od karata.