Veliki zeleni krug i u njemu Gora. Čim pogleda u tu među, blagoslovenu prelepim pejzažima, zaljubi se toliko Goranac da kud god da krene, srce samo nju do kraja života traži. Goranac i Gora su u večnoj romansi i dišu jedno za drugo. Taj mali raj koji se međi sa Albanijom i Makedonijom, smanjuje se kako odumiru goranska sela.
– Svaki Goranac živi i kada umre želi da bude sahranjen u Gori. A u međuvremenu da kada god ima prilike, makar i na nekoliko sati, dođe kući. I verujem da Gora izgleda ovako lepo samo zahvaljujući Gorancima. Da oni ne pokazuju tu volju i energiju ne bi bilo ovako – priča Nedim Bajrami, Beograđanin i Goranac koji se rodnoj Orčuši vraća svake godine.
Život ih je uglavnom razvejao zapadno od doma. Ima oko 4.000 Goranaca u beogradskom naselju Borča, 2.000 u Kaluđerici, 2.000 Rapčanaca živi u Austriji, 4.000 Resteličlana u Sijeni u Italiji, Radešani su uglavnom išli u Luksemburg i Švajcarsku, Like su većinom u Beogradu, a Brođani po Makedoniji. O Đurđevdanu svi su tu, nazad u svom malom raju.
Balvani umesto policije
Poslednjih godina, slika koju zatiču nije kao nekada. Od septembra do maja njihove kuće su na meti pljačkaša, a ovog leta je bilo i oružanih napada. Žrtve su, tvrde, Albanaca koji žive sa druge strane granice.
Orčuša je poslednje mesto do albanske granice od koje je deli nekoliko metara zemljanog puta. Nekada je sa goranskog brda u centru sela noću oči parao osvetljeni natpis "Tito" toliko jako da nije trebalo mnogo da albanska udolina odgovori i od nje zaslepi pogled isto tako blještav natpis "Enver Hodža". Imena odavno ne sijaju, a odnosi između dve strane od prkosne komedije doveli su do pištolja i barikada. Kao odgovor na pljačke Albanaca, Goranci su postavili balvane i blokirali ne tako davno uspostavljen granični prelaz.
– Ne pamtim da je bilo ovakvih problema sa bezbednošću. Jedino rešenje je da se taj prelaz zatvori, jer on ranije nikada tu nije ni bio – kaže 67-godišnji Sinan Kasalović.
– Od kada su stavili tu kućicu i otvorili prelaz, non-stop nam otimaju, beru voće, koriste naše njive. Kradu sve živo. Uđu u kuću, pokupe tehniku, sve što mogu da ponesu. Mi štedimo godinama da napunimo kuće, a oni samo dođu i odnesu. I niko ništa nije primetio i niko nikada nije uhvaćen – priča ovaj penzioner koji živi u Kotežu, a rodnom kraju se vraća na bar tri meseca godišnje.
Prelaz kontrolišu i kosovska i albanska policija, ali ništa lakše nego neprimetno iz Albanije preći na Kosovo. Kroz šumu. Tako su nedavno upali i pljačkaši koji su Sinana izboli nožem.
– To veče odjednom su iz šume iskočili maskirani ljudi sa automatom, pištoljem i nožem. Nas četvorica smo sedeli na klupi pred prodavnicom. Uperili su oružje u nas i tražili pare. Napali su me i izboli nožem. Nekako sam uspeo da se otrgnem i uđem u prodavnicu, i završio sa tri kopče na glavi.
Okoreli zvezdaši
– Pogranične pljačke se nigde u Evropi ne dešavaju kao ovde kod nas – insistira Musin Dauti, 43-godišnjak koji poslednjih 15 godina živi u Ninbergu. 
– Policija se žali da nema dovoljno ljudstva, najavljuju da će instalirati kamere za video-nadzor, ali to nikako da se desi. Ljudi su u strahu, jer su pljačke svakodnevne. Jedno selo danas, drugo drugi dan. Pre neki dan sam pred policijom rekao da bi dva srpska vojnika u uniformi rešila problem. Samo tu da stoje. Od te 1989. do 1998. godine u Gori je bio najbolji period. Bili smo sigurni i bezbedni i puno nas žali za tim vremenima.
Dauti je okoreli zvezdaš. Dres i kačket Crvene zvezde najrađe i najčešće nosi, a tako obučen dočekao nas je u kafani Pariska noć, poslednjem mestu na kosovskoj putanji gde se najjače i najsrčanije navija kada Srbija igra fudbal. Na šanku naređani kikiriki, semenke, suncokret, u kafani se redovno služe uz pivce, sok, vodu. Preko lamperijom oivičenih zidova, za nekoliko stolova sa kariranim stolnjacima je veselo i živo.
– Šta me vuče nazad? Vuče me atmosfera u ovoj kafani. Leti je uvek puno i redovno gledamo fudbal. Svi zvezdaši skaču kada Partizan primi gol. Ovde se najglasnije navija za srpski fudbal na Kosovu – priča Dauti, koji u svoj rodni kraj dolazi sa sinom Goranom i kćerkom Laurom.
Kada dođe zima, a Goranci se razlete do svojih privremenih staništa, u Pariskoj noći je tišina. Lokal se otvara samo kada bi redak, uporni gost sa ulice doviknuo domaćina. U Orčuši, do koje ne dopire ni signal mobilne telefonije, stalno živi 36-oro Goranaca, od kojih je petoro radno sposobnih. Oni koji odlaze smatraju ih najhrabrijim ljudima na svetu.
|
Pedalj zemlje
Komšijska otimačina
Pomoć države |
