Tog 11. avgusta 2012. Srbija je bila na nogama. “Neka 21-godišnja devojka” zaokupirala je pažnju svih građana. U toku su bile Olimpijske igre u Londonu, zlata su se očekivala od iskusnijih sportista, a na površinu su isplivale dve anonimne devojke, od kojih je jedna Milica Mandić.
Srbija je slavila Milicu, slavila je tekvondo, o kome je do tada, verovatno, većina ljudi u zemlji jedino znala da je reč o borilačkom sportu. Danas stvari drugačije stoje. Mandićeva je ovaj sport “uvela” u Srbiju! Odjednom se pričalo o Milici, Galetu, tekvondou… Devojčice su imale novog idola, pre svih, tada 14-godišnja Tijana Bogdanović koja je četiri godine kasnije stigla do olimpijskog srebra. Od Mandićeve je sve počelo. Te 2012. bila je izabrana za najbolju sportistkinju u izboru OKS, pripala joj je Zlatna značka u izboru tada najstarijeg sportskog lista na Balkanu, “Sporta”, kasnije i “Majska nagrada”. Milica je dosanjala snove…
– I posle osam godina sećanja ne mogu nimalo da izblede – iskrena je Milica Mandić, a reči same naviru, baš kao suze radosnice tog 11. avgusta. I te suze radosnice i sve što se dešavalo tog dana kada smo osvojili zlato, uvek će zauzimati posebno mesto u mom srcu. Za mene je to bio mnogo lep i veliki početak za neka naredna takmičenja, sledeće medalje. Drago mi je što sam uspela da istrajem i do danas i što sam bila u Riju, iako nisam ostvarila rezultat koji sam želela. Ipak, tu je bila Tića, i sjajnim izdanjem došla do srebrne medalje. Za mene će ona uvek biti zlatna.
Iako je zlato zasijalo na njenim grudima, Milica ne umanjuje uspeh onih koji su godinama uz nju:
– Zaista je prelepo raditi u takvom okruženju, tu su Gale, zatim kondicioni trener, naš psiholog Marija Srećko… To su sve ljudi sa kojima godinama sarađujemo, ta cela pozitivna atmosfera i energija koju naš klub ima, mislim da to na neki način dočaravaju i svi rezultati koje smo napravili do sada.
Zbog pandemije sportisti su promenili sistem rada, mnogi vežbaju samostalno, kod kuće, a morali su da prihvate i odlaganje Igara 2020:
– Iskreno, jedva čekam da počnu pripreme za Tokio, nekako sam se uželela malo i takmičenja i teških treninga i svega što donosi tako veliki sportski događaj. Tu smo da bismo se borili, da se takmičimo u našem sportu. I sada imamo priliku da radimo, ali i da se odmorimo malo više nego što smo ranije imali prilike. Jedva čekam sledeću godinu da sve to počne, da se vratimo rutini, osetimo pritisak, idemo na pripremne turnire i da počnemo da se spremamo za Tokio – zaključuje Milica.
U Tokiju kraj karijere
Olimpijske igre u Tokiju su odložene, ali se svi nadaju da neće biti i otkazane.
– Taj takmičarski dan na Olimpijskim igrama u Tokiju će, na neki način, biti kraj moje karijere, ali ga jedva čekam, da zaokružim celu priču. Mislim da su tri olimpijska ciklusa sasvim dovoljna za jednu karijeru, a svakako ću se truditi da napravim najbolji rezultat – jasna je Mandićeva.
Tića će biti najbolja
O mladoj Tijani Bogdanović, klupskoj koleginici iz TKD Galeb, kao i reprezentacije, Milica ima samo reči hvale:
– Rekoh, za mene će Tijanina medalja uvek biti zlatna. Uz to, u Tokiju će imati priliku to da popravi. Tića je jedna sjajna devojka, na kojoj se već vidi želja i ambicija da bude najbolja, a realno ima i kvalitet za to, kao i ceo naš tim.
DOČEK ZA PAMĆENjE: ČUDESNA TIJANA BOGDANOVIĆ
Kada je Milica Mandić postala olimpijska šampionka, Tijana Bogdanović je imala samo 14 godina. Ipak, to nije smetalo njenom treneru Draganu Joviću da u vreme najveće slave TK Galeb glasno najavi da u njegovim redovima postoji još jedna šampionka.
– Tijana Bogdanović će biti čudo. Videćete, osvojiće i ona olimpijsku medalju – pričao je te 2012. popularni Gale.
Četiri godine kasnije, 17. avgusta, njegove prognoze su se obistinile u Riju. Rođena je još jedna zvezda srpskog sporta. Na olimpijskom nebu zasijalo je ime Tijane Bogdanović:
– Dan kada sam osvojila olimpijsko srebro je od samog jutra bio sam po sebi poseban. To je dan kada treba pokazati sve što si radio prethodnih godina, ono što si trenirao. U prvoj borbi sam pobedila Azerbejdžanku, to je bila veoma teška borba, slavila sam sa bodom razlike, a zatim je usledio i drugi dvoboj, za mene jedan od onih na koje sam najviše ponosna, borba protiv Vu, dvostruke olimpijske šampionke, za koju se najavljivalo treće zlato.
Usledio je okršaj karijere:
– Tom pobedom sam dokazala sebi koliko mogu, ali znala sam da tu nije kraj. Posle još dve borbe i, na nesrećno izgubljenog finala, bila sam pomalo zbunjena, srećna i razočarana u isto vreme. U tom trenutku ne znaš da li da se raduješ zbog olimpijskog srebra, ili da tuguješ zbog izgubljenog zlata. Tada sam prošla kroz mnogo različitih emocija, ali na kraju se sve svelo na to koliko smo moj tim i ja bili profesionalni i disciplinovani na tom našem putu.
U vreme najvećeg dosadašnjeg uspeha, Tijana je imala samo 18 godina:
– Bila sam naša najmlađa učesnica Igara i ponosna što sam uopšte predstavljala svoju zemlju, što sam dala neki doprinos u našem sportu i što sam deo olimpijskog tima Srbije.
Usledilo je nešto što sve osvajače medalja čini posebno ponosnim:
– Doček ispred Skupštine Beograda i na aerodromu, za mene su bili veoma emotivni, nisam mogla da zaustavim suze od sreće. Svi ti ljudi su došli samo zbog mene. Nikada neću zaboraviti ovacije ispred Skupštine: “Osvojila si zlato, Tijana.” Tada sam shvatila koliku podršku imam, koliko divan narod imamo, na čemu sam najviše zahvalna. Boja odličja nije toliko bitna, najvažniji je taj put do medalje, kao i kako nas to oblikuje i čemu nauči. Takođe, važni su i ljudi koji su bili uz nas na tom putu, koji bi bili tu i da nema medalje!
Zastava dodatna nagrada
Posle srebra u Riju, Tijana je na zatvaranju Igara dobila još jednu nagradu – zastavu:
– Na zatvaranju Igara sam bila ta koja je nosila zastavu Srbije. Taj osećaj, držati u rukama zastavu svoje zemlje na najvećem planetarnom događaju, ispred celog tima je neverovatan i mora se doživeti, da bi se razumeo.
Milica kao sestra
Poznato je da su Milica i Tijana jedna drugoj podrška.
– Milicu svi znaju kao jednu damu, koja je ispisala istoriju ženskog sporta, ali ko je malo bolje upozna, vidi koliko je ona borbena, disciplinovana i istrajna u svemu što radi. Postala mi je kao sestra, stalno putujemo, treniramo zajedno, bila sam tu da slavim sve njene uspehe, ali sam bila tu i kada je bilo manje uspešnih dana. Posle Igara u Riju, kada sam je videla, nisam mogla da izdržim, a da ne zaplačem, jer znam koliko je radila i znam da je zaslužila da bude na vrhu. Tada sam od nje naučila kako prihvatiti poraz, dići glavu i nastaviti još jače. Posle godinu dana Milica je postala svetska šampionka, što samo po sebi govori mnogo o njoj!
PREVAZIŠAO OČEKIVANjA: Dragan – Gale Jović
Kažu da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena. Ipak, to je samo priča… Ono što je provereno, iza olimpijske šampionke Milice Mandić i vicešampionke Tijane Bogdanović stoji Dragan Jović Gale. Trener devojaka koje su osvojile zlato u Londonu i srebro u Riju jedan je od zaslužnijih za najveće uspehe srpskog tekvondoa. Da li je Milica Mandić osvajanjem zlata na Igrama 2012. premašila i vaša očekivanja?
– Lepo je podsetiti se tih istorijskih momenata koji su nam obeležili karijere. Poznato je da smo duži period pre odlaska u London najavljivali zlato. Moja su očekivanja bila baš takva, iako je za mnoge to izgledalo samo kao moje sanjarenje, pa me je retko ko shvatao ozbiljno – priča Gale, zajednički trener Milice Mandić i Tijane Bogdanović.
Da li možete da opišete kako je izgledao dan kada se Milica borila za zlato?
– Spremali smo svaki detalj pre Londona, pa i dan pre borbi. Najvažnije je bilo održati “hladnu glavu” i ne podleći atmosferi. To smo trenirali u klubu, puštajući glasno navijanje publike sa Igara iz Pekinga. To je bila ideja Marije Pavlović, našeg sportskog psihologa. Na moju opasku da me to najviše brine, jer to nismo imali gde da vežbamo, ona se dosetila ovoga i tako je i to uvežbano.
Da li je bilo euforije prilikom savladavanja prepreka, odnosno kako ste se približavali medalji i, ako jeste, ko je koga “smirivao”?
– Dogovor je bio kao što je i sada – kratko radovanje i odmah prelazimo na novi meč. Popričamo o dobrim stvarima u borbi, ali i o greškama. Prebacujemo uvek misli na sledeću borbu. Pred svaku borbu, pa i pred finalnu, uvek sam joj govorio da je ovo takmičenje kao i svako drugo. Ista su pravila, iste protivnice i da treba samo da se drži taktike koja se spremala još u Beogradu. Nije bilo potrebe za smirivanjem bilo koga. Nekako je sve bilo tako glatko i teklo mirno, da me je to povremeno plašilo.
Koliko je Miličino i vaše zlato uticalo na dalji rad kluba?
– Zlatna medalja je uticala na ceo naš sport, ne samo u Srbiji nego i u regionu. Mnogo novih poklonika je počelo da se bavi tekvondoom i u našem klubu, ali i u celoj zemlji.
Brzo po povratku iz Londona, najavljivali ste Tijanino odličje. Da li je Bogdanovićevoj bilo lakše, ili teže da stigne do medalje na Igrama, s obzirom na to da je bilo očekivano da “Gale i devojke osvoje medalju”?
– Nikada nije lako da se nešto osvoji, naročito ne na Olimpijskim igrama. Kod Tijane je ostao žal za zlatnom medaljom, pošto je po svim pravilima koja su tada važila, ona je trebalo da bude šampion. Bila je jako mlada, ali i u isto vreme vrlo, vrlo nezgodan rival svima. Godinu dana pre Rija “skinula” je nekoliko jakih imena i strah je postojao kod konkurencije. Trebalo je da izdrži pritisak koji nose OI kao i to da smo mi sport od koga se očekuje. Uspela je to sa 18 godina i šta na to reći?
Da li ste mogli da spavate noć pre Tijaninih borbi na Igrama?
– Tijana je imala borbe prvog dana takmičenja. Stvarno sam verovao u njen uspeh, kao i ceo stručni tim. Milica je bila ubeđena da će Tića biti odlična. Najveći problem nam je bio žreb u kome nas je u drugom kolu čekala Kineskinja, Vu, dvostruka olimpijska prvakinja, trostruka svetska, jednostavno, najbolja na svetu u svim kategorijama u tom momentu. Odlično smo se spremili za nju. Šest meseci je naš drug iz tima, Dimitri, imitirao Vu. Sve moguće situacije su se ponavljale mesecima. Sama borba je izgledala veoma laka za Tijanu, a u stvari je to bio duel vredan finala. Veliko poštovanje imamo prema Vu i danas, jer je ona stvarno jedna od najboljih svih vremena. Verujem da će se isto poštovanje deliti i prema Tijani već posle Tokija.
Da li je rešen problem sale za pripreme za Olimpijske igre?
– Imamo sreće da gospodin Živanić, vlasnik šoping mola Zira ima razumevanje za sport i kad god je slobodna njihova najveća hala, daje nam da tu treniramo. Trajnog rešenja nema i bojim se da ga neće ni biti, bar dok sam ja trener .
Šta očekujete u Tokiju?
– Mnogo – zaključio je popularni Gale.
Bahate komšije
Nedavno je u razgovoru za “Vesti” predsednik OKS, Božidar Maljković rekao da Srbija ima vrhunske trenere, naveo trojicu, među kojima ste i vi. Poručio je da je njegov zadatak da vas sačuva u Srbiji.
– Hvala gospodinu Maljkoviću na tome. Imamo podršku OKS i MOK i ovim putem im se zahvaljujem. Predsednik Maljković je u znak poštovanja i podrške našem radu izabrao Milicu za potpredsednicu OKS, što je posebna čast za naš sport – jasan je Gale.
Kada vam je bilo najteže?
– U svakom poslu imate momenata kada želite da dignete ruke od svega. Dođu crni dani, ali i odu. Ovaj posao donosi mnogo stresa, koji se oseti i u porodici, kada mi ne ide sve kako sam planirao. Najčešći problemi su bili oko mesta za vežbanje. Imamo stalne poplave sa sprata na koje niko ne može da utiče. Bahate komšije se iživljavaju, prosipaju nam vodu namerno, kako bi procurelo kod nas, odnosno kako bi nas oterali iz zgrade. Prijavljuju nas svakodnevno. Pred roditeljima koji čekaju decu namerno viču da sam kriminalac… To su situacije koje ne znam kako da rešim, iako je prostor moj i zbog koga smo u kreditima do maksimuma (“švajcarci”).
Ništa pre Tokija
Da li vam je nekada došlo da dignete ruke od svega i odete negde gde nude bolje uslove?
– Često kada objavimo neku poplavu na društvenim mrežama, dođe i poneki poziv za mesto trenera u nekoj drugoj zemlji. Ponuda ima mnogo i stalno, ali ja imam misiju sa mojim sportistima i to ne može novcem da se kupi. Ne bih mogao da zamislim da sedim na klupi sportiste koji se bori protiv nekoga iz mog kluba, ili zemlje. Još sam “zelen” za tu vrstu profesionalizma. Da završimo mi OI u Tokiju, pa ćemo videti šta dalje.
