Koliko puta vam se desilo da vidite ovu scenu? Ili ste sve možda gledali iz drugog ugla, iz pravca vrata gde ste stajali na jednoj nozi, nemajući nameru da olakšate drugima (a i sebi).
Što je najgore, nisu u pitanju samo "nevaspitani klinci". Često možemo da vidimo i odrasle, zrele ljude (bar po godinama) koji izigravaju tampon zonu.
Da li se ti šiš miševi na vratima zapitaju da li taj "mučenik" što je ostao na stanici možda žuri na posao ili da pokupi dete iz vrtića a nije ušao samo zato što je njih mrzelo da se pomere jedan metar?! Ej, jedan metar!!!
Šta kao ti si se snašao, ušao si i šta te briga za ostale, neka svako gleda sebe?! Šta se to dogodilo? Odkud tolika sebičnost?!
Da se razumemo, nisu prihvatljivi odgovori: i ja sam koliko puta tako ostao/la na stanici; zašto se ne pomeri šiš-miš do mene; žurim (pa zar ne žurimo svi?!); silazim na sledećoj (najčešće javno izgovoreno bedno opravdanje)…
Naročito zabrinjava činjenica da je sve manje dogovora među putnicima tj. sve češće na molbu "Jel’ može još malo? (napred)" od onih koji pokušavaju da ipak uđu u autobus, nema odgovora od onih koji su već ušli i nemo posmatraju to mučenje. Uvek će neko da se napravi pametan i kaže “pa nema više gde“, a na ono "pa, sredina je prazna" većina danas sleže ramenima i nastavlja da bulji kroz prozor.
Bude li vam "lakše", jer vas niko ne poznaje? Mislite da će se tako vaša sramota utopiti u anonimnosti? Grešite! Zapamtiće to samoživo lice.
Ajde za početak da se sledeći put svi pomerimo za dva mala koraka. Možda nam postane navika, pa će se sve ređe dešavati da ljudi ostaju na stanici i tužno gledaju kako se zatvaraju vrata na busu u koji je moglo da uđe bar još petoro…
Budimo ljudi pošto nismo u oboru!
Kada smo tačno prestali da budemo ljudi?
Valjda je u 21. veku ljudski da se ne guramo svi u jednom autobusu nego da i ta 85-ica koja je tek nedavno počela da radi ima više polazaka. Ali, pošto se to u Srbiji ne dešava, valjda je ljudski i da svi mi koji smo osuđeni da uđemo u prepun autobus, uspemo u tome. Zato nemojmo da ćutimo kad vidimo da se neko drugi muči. Jedno "Ajmo ljudi još malo ka sredini, da uđu svi" ulepšaće dan i vama i drugima. Pa, makar i u prepunom autobusu.
