Pevačica Merima Njegomir krajem novembra 2021. godine preminula je nakon kratke borbe sa rakom pankreasa. Merima je iza sebe ostavila neutešne ćerke Jelenu, Ljubicu i Milicu i sina Marka. O teškoj borbi protiv opake bolesti i poslednjim danima života legendarne umetnice progovorila je njena najstarija naslednica Ljubica.
Kada su je novinari pitali na koji način su se njena osećanja menjala od tog kobnog 20. novembra, kada je preminula diva naše narodne muzike, odgovorila je:
– Ljudi kažu da s vremenom postaje lakše, ali to nije istina. Samo naviknete da ne mislite sve vreme na bol, već neke druge stvari uspevaju da vas na duže ili kraće staze zaokupiraju, a onda se tuga vrati svom silinom.
Da li vam gledanje Meriminih snimaka, koje objavljujete na društvenim mrežama, donosi utehu ili stvara još jači bol?
– Ne mogu da slušam njene intervjue, ali u pesmama uživam, nekad čak zapevam sa njom. Poželela sam da pogledam emisiju “Kao sav normalan svet” u kojoj je mama gostovala, a onda sledeća dva dana nisam mogla da se saberem. Međutim, mazohistički sam gledala, prekidala, plakala, pa opet nastavljala da gledam.
Je l’ tačno da ste i poslednjeg dana Meriminog života verovali da će ozdraviti?
– Uprkos spoznaji da je bolest teška, a imajući u vidu reči lekara da ima jako srce, čak i kada je bila u komi, mislila sam da će se ujutru probuditi. Imali smo dogovor da svako od nas dece bude kraj nje u bolnici jedan dan. Baš tog dana trebalo je da to budem ja, pa sam se normalno spremala da krenem, ni na trenutak ne pomišljajući šta može da se desi. Mislila sam: “Dobro, sada je loše, ali posle lekova će joj biti mnogo bolje”. Tata je dugo bio bolestan, pa je bilo drugačije, ali o trenutku mamine smrti nikada nismo razmišljali. Jednostavno, to nije moglo da se dogodi. Znam da to deluje psihodelično kad izgovorim, ali ona je bila neverovatno jaka, pa je zato izgledalo da sve može. Kad se razbolela, sedele smo jednog jutra, a ona je počela da plače i rekla mi: “Bubice, možeš li da veruješ da imam rak?” Ni ona nije mogla da veruje.
Kada je to bilo?
– Bolovi su počeli u maju, ali lekari su tvrdili da je reč o heliko bakteriji. Kad su postali toliko jaki da ta dijagnoza nije više imala nikakvog smisla, a posle upornih priča “što da se zračite kad nije ništa ozbiljno”, urađeni su novi pregledi i snimanja. Njena snaga bila je prosto neverovatna… Planirala je da tog 1. septembra povede unuke, Filipa i Sonju, da im kupi rančeve za školu. Kad ih je uzela, rekla mi je: “Idem po rezultate, pa ćemo u ‘Ušće'”. Iako joj je saopšteno da ima rak, tri sata je sa njima šetala po tržnom centru, a nama je tek sutradan rekla kakva je situacija. Kad je dovela Sonju, prvo sam je pitala šta su joj rekli lekari, a ona mi je odgovorila da snimak nije baš dobro ispao i da će sutra ponovo ići na kliniku. Bilo mi je čudno, ali me je uverila da je postojao neki tehnički problem i da nema razloga za brigu. Zamislite ženu koja s takvom dijagnozom obilazi radnje! Kasnije, kada sam je pitala kako je mogla, rekla je: “Pa, kako da ih razočaram”. Eto, to je ona!
Da li je, uprkos lošim prognozama, verovala da će ozdraviti?
– Prve dve nedelje bilo je katastrofalno, a onda je, dok smo svi zajedno sedeli, Marko stao ispred nje i rekao: “Mama, ne može tako, kako ćemo bez tebe, hajde, diži se, da vidimo šta možemo da uradimo”. Mesec dana sam spavala kod nje. Jednog jutra, kad se obukla, a tada je već mnogo smršala, rekla mi je: “Vidi, kad ozdravim, baš ću dobro izgledati”. Potvrdila sam joj da će imati super liniju, a ona mi je odgovorila: “Posle dve nedelje, noćas prvi put nisam sanjala svoju sahranu. Stalno se pitam ko će o vama da brine, zamišljam vas kako plačete, a noćas sam sanjala da imam koncert.”
Javnost nije znala za Meriminu bolest sve dok stanje nije postalo kritično.
– Bilo mi je strašno što su grozne vesti počele da se objavljuju za njen rođendan. Naravno, nije postojala mogućnost da joj oduzmemo telefon, a možete zamisliti kako joj je bilo dok je čitala naslove “Merima umire” ili “Merimi je ostalo još malo života”. Mislim da je njeno verovanje u izlečenje čas padalo, čas raslo, jer, s jedne strane, lekari bez ustezanja kažu kakva je situacija, a, sa druge, čovek ipak veruje u čuda. Pričala sam sa sestrom o tome da li bismo se drugačije ponašali da smo prihvatili istinu. Možda bismo više sedeli i razgovarali s mamom… Tih dana smo stalno jurili, tragajući za nečim novim što će možda dovesti do izlečenja. Učinili smo baš sve što se moglo. Ne znam da li je to bio strah ili šokiranost, koja je dovodila do negiranja realnosti, ali sve vreme sam verovala da je pred njom bar još nekoliko godina.
Šta radite kada vam je najteže?
– Plačem. Govorili su mi da će biti malo lakše kada prođe četrdeset dana, i stvarno je tako. Praznina je i dalje ogromna, ali tuga počinje da dolazi u talasima. Drugarica, kojoj je majka takođe umrla, kaže da će mi se to dešavati do kraja života. Trudim se… Mama je negovala veoma lepo prijateljstvo sa monahinjama iz manastira “Žiča”. Kad se razbolela, a dok je još bila kod kuće, one su poželele da dođu da je vide. Mom mužu se, na maminoj sahrani, monahinja Nektarija obratila rečima: “Kažite Ljubici da mi se javi. Merima mi je rekla – molite se da preživim, a ako vidite da ne vredi, molite se da odem što lakše. Sva moja deca su emotivna, ali Ljubica je posebno osetljiva, plašim se kako će… Molim vas, zovite je i pričajte s njom.” Mama je celog života toliko birnula o nama, pa je to činila i dok je umirala. Dugo sam bila potpuno neupotrebljiva, a onda sam jednog dana, kad mi je baš sve bilo crno, pomislila: “Bože, pomozi mi da ne ‘odlepim’, daj mi snage da se izvučem”. Ne znam šta se tada desilo, ali sam čula mamin glas i reči “zovi Nektariju”. Od tada s njom često pričam. Bilo mi je potrebno da znam zašto i gde se ide, da mi neko objasni celu tu situaciju. Ona me je zaista vratila. Nektarija je fantastična osoba, a u međuvremenu mi je postala prijateljica. Kada je mama upoznala monahinje, oduševljeno mi je govorila: “Bubice, znaš kako su divne. Tako su srećne. Ljudi pričaju da žive kao u zatvoru, a one blistaju.” Bila je fascinirana mirom i spokojem kojim zrače. Tada se nešto više okrenula pravoslavlju. Ona se još pre deset godina krstila, Ana Bekuta joj je bila kuma.
Budući da vaša ćerka Sonja ima osam godina, više ne možete da joj dajete neka bajkovita objašnjenja. Kako ste joj saopštili šta se desilo?
– Bilo je strašno. Kad bi mama bila na Kosmaju, unuci su kod nje ostajali po desetak dana. Sećam se kako me je, kad je Sonja bila kod nje, pozvala i rekla: “Samo da znaš, tvoje dete komponuje i smišlja tekst za tu svoju muziku. Deluje mi da je veći talenat od mene i da će biti moja naslednica.” Sada, kad je bila bolesna, setila se toga, pa mi je rekla: “Samo je usmeri. Ona će hteti, videćeš. Učini mi to. U njoj je to nešto, kao i u meni.” Sonja sada ide na hor, a videćemo šta će biti u budućnosti. Mamin savet ću sigurno poslušati. Srećna sam što je Sonja imala priliku da sa bakom peva na pravoj sceni. Bilo je to na svečanosti povodom 9. maja, pevale su “Rjabinušku”, koju je Sonja vežbala sa “Čarolijom”. Mama se pitala da li će hteti da izađe na binu, a ona ne samo da je želela pred publiku, već je na kraju, kad su odlazile sa scene, rekla: “Baki, zašto me nisi pustila da sama otpevam refren?”
Imate li vi talenat za muziku?
– Sve četvoro ga imamo, ali je samo Milica pokazala želju da pokuša da se time bavi. Gledajući mamu shvatili smo da taj posao nije nimalo lak. Dok smo bili mali u kući bi bio haos, mi bismo vrištali iz sveg glasa, a onda bi ona otišla u neku emisiju i smejala se. Tako može samo neko za koga muzika nije posao, već istinska ljubav. Završila sam ekonomiju i deset godina radila u korporacijama, ali kada sam rodila Sonju, pomislila sam da je trenutak da postanem sama svoj gazda. U to vreme je drug moje Milice želeo da proda biznis sa tortama. Počeli smo da o tome pričamo, ali je meni bilo čudno da krenem u te vode jer nisam imala nikakve veze sa poslastičarstvom. Međutim, mama mi je rekla: “Bubice, to je posao kao svaki drugi”. Kad sam je pitala da li bi ona mogla time da se bavi, odgovorila je: “Što da ne, a ti si moje dete, ti možeš sve”. Da sam pomenula bilo šta, ona bi opet rekla “ti to možeš”. Uvek smo želeli da joj pokažemo koliko je poštujemo, pa sam joj, kad mi je posao krenuo, govorila da želim da imamo tortu koja će se zvati Merima. Njen komentar je glasio: “Bože, to zvuči kao da sam umrla”. Posle se šalila kako bi ljudi govorili: “Idem kod Njegomira, da kupim Merima tortu”. Sada ću to sigurno uraditi.
Da li terate sebe da izađete iz kuće, da se viđate s ljudima?
– Evo najboljeg primera… Za moj rođendan bi me mama uvek zvala u dva i dvadeset posle ponoći, jer sam tada došla na svet, a ako bi videla da nisam onlajn, čekala bi jutro. Ove godine sam se bojala tog dana, a planirala sam da ne izađem iz kuće. Međutim, baš u trenutku kad bi me mama zvala stigao je znak od nje, kojim kao da mi je poručila da je njoj dobro tamo gde je sada. Verujte, mnoge stvari su u domenu čuda. Pomislila sam koliko je njoj taj dan bio važan, jer je tada prvi put postala mama, i da ću je, prepuštajući se tugovanju, na neki način uvrediti. Skupili smo se i otišli u “Maderu”, njen omiljeni restoran. Ručali smo, ugasili svećice i nazdravili za nju. Ona bi sada, gledajući nas kako plačemo, rekla: “Šta vam je, deco, dozovite se, Ljubice, uozbilji se…” Nije volela slabosti. Naučila nas je da je u životu sve moguće, a ako naiđeš na prepreku – zaobiđi je.
