Dovoljno je da jedan novi dečak dođe u neku manju osnovnu školu, pa da sve devojčice o tome bruje, a on po školi hoda kao ozračen od tolikih pogleda. Nema radara (školske "radio Mileve") od koje će se sakriti. E sada, zamislite njih desetak, svi "stariji", svi lepi i nepristupačni.
To se dogodilo u osnovnoj školi u Belom Potoku, gde su nastavu počela da pohađaju deca iz Obrenovca, koja su privremeno smeštena u studentskom odmaralištu "Radojka Lakić" podno Avale. Rečeno njihovim žargonom, devojčice su poludele. A malim Obrenovčanima i nije baš do novih poznanstava, prijateljstava i "muvanja".
Tako se desila neverovatna scena – Obrenovčani, čvrsto zbijenih redova, grupno šetaju po školskom dvorištu za vreme odmora, a na metar iza poslednjeg u grupi, čvrsto zbijenih redova, prate ih male Belopotočanke, prisluškuju njihove ozbiljne razgovore i vrebaju šansu za poznanstvo.
A malo dalje, na ćošku kod klupica, čvrsto zbijeni Belopotočani, oslonjeni na jednu nogu, ruku prekrštenih na grudima, namršteni grickaju usne, frkću i kroz zube proklinju i kišu i poplave koje im doneše ove Obrenovčane. Ako treba, i sami će da idu da ga čiste, samo da ih opet pogledaju njihove devojčice.
Eh, ta ljubav, pa to je jače i od poplava…
