Loribel je jednostavna i iskrena devojka i najbolje da za čitaoce "Vesti" sama opiše svoj i život svoje porodice. I ljubav s Mirkom, naravno.
– Moj otac je Slobodan Spirovski. Rođen je 25. juna 1952. u Beogradu. Njegov otac Veljko Spirovski rođen je u Makedoniji, a njegova majka Bosiljka u Lici. Između dva velika rata, kada je Makedonija prestala da postoji, prezime mog dede, Stojanovski, promenjeno je u Stojanović, kako se radilo u to vreme. Međutim, kada su ratovi konačno prestali, svaki od braće izabrao je svoje prezime, pa otud poreklo mog prezimena – Spirovski (po mom prapradedi Spiru).
Prvi belac
– Otac mi je osamdesetih godina radio kao inženjer u Energoprojektu. Kao građevinac, putovao je po Aziji i Srednjem istoku. Tako je, u Maleziji, sreo moju majku koja je radila kao pevačica u hotelu Renesans. Zaljubili su se jedno u drugo i ona je dve godine posle susreta došla s njim u Beograd.
Uprkos tome što je bila Filipinka, baba i deda i familija tamo lepo su je primili, a ona je lako učila jezik (i sad govori puno bolje od mene).
Kada je mama zatrudnela sa mnom, odlučili su da nastave život zajedno, dalje od političke nestabilnosti Balkana, pa je moj otac isplanirao da se presele u Australiju na
Zaljubljena u Beograd– Prošle godine, prvi put sam posetila Srbiju, a pre mesec dana još jednom sa svojom familijom (upravo sam se vratila odande). I ovo je bilo prvi put da se moj tata tamo vratio od vremena kada je otišao. Zaljubila sam se u Beogradu i namera mi je da počnem seriju slika sa opisom grada i njegovih izvanrednih ljudi. Mučim se da naučim jezik, ali, korak po korak, pa ću i to savladati. |
rad, i tako izbegnu ratne pretnje. Za moju majku preseljenje nije bilo jednostavno pa se ona, čekajući na vizu, vratila u dom roditelja na ostrvu Katanduanes na Filipinima.
Ja sam rođena u Manili na Filipinima, 7. marta 1990. Prošlo je skoro devet godina dok nismo dobili pravo da se doselimo u Australiju. Tako da sam svog oca prvi put videla tek 1997. To je bilo neobično iskustvo – on je bio prvi belac kojeg sam ikad srela! Drugi put kada sam ga opet ugledala, poveo je moju majku i mene i došli smo u Australiju.
Do vremena kada sam navršila devet godina i počela sa školom prilično sam dobro govorila engleski, zahvaljujući majčinoj sposobnosti da gleda unapred, kao i njenoj predanosti. Živeli smo u Krojdonu i zadovoljstvo mi je da se sećam vremena u školi. Već tada sam shvatila da posedujem umetničke sklonosti. Maltene svake nedelje dobijala sam pohvale i nagrade od nastavnika.
U Australiji, međutim, za mog oca se sve promenilo. Njegova inostrana kvalifikacija mu nije priznata i počeo je da vozi taksi, ali je ostao povezan sa srpskom zajednicom. Kod kuće, on govori samo srpski.
Moja familija i ja preselili smo 2002. u Maunt Pričard. Dve godine ranije, tokom Olimpijade u Sidneju, rodio se moj brat koji je dobio ime Jan Veljko. Jan se zove po Janu Torpu, a Veljko po mom dedi. Moja mama veruje da će i on biti veliko ime – prošle godine je postao šampion Australije u tekvondou.
Ljubav pobeđuje
– U srednju školu u Bonirigu upisala sam se 2003. Tu sam srela Mirka. Mirko i ja smo bili na istoj godini i svideli smo se jedno drugom istog časa, ali smo se veoma razlikovali. Dok sam bila vrlo predana učenju, on je bio školska fudbalska zvezda. Do kraja devetog razreda gotovo da nismo mogli da kažemo ‘zdravo’ jedno drugom i nismo počeli da se zabavljamo sve do 11. razreda.
I dalje je neverovatno kada pomislim da sam prešla čitav put do Australije, ne znajući odakle mi otac dolazi, i da se zaljubim u jednog od njegovih zemljaka.
Za razliku od iskustva mojih roditelja, pitanje moje rasne pripadnosti imalo je veći uticaj na moj odnos s Mirkom, što sam i očekivala. Trebalo je vremena i napora da se to prevaziđe. Nije mi bilo lako kada se uzme u obzir želja njegove familije da bude u vezi jedino s pravoslavnom srpskom devojkom (koja govori srpski).
Srećom, vremenom, mi smo prevazišli te kulturološke barijere.
Mirko je razlog što sam odlučila da budem umetnica. Od srednje škole, kada sam ušla u uži izbor za Art Express (2007) za moje radove o mom bratu, Mirko je bio uveren da posedujem dar s kojim mogu daleko dospeti – kao što je on nadaren za fudbal (igrao u Beogradu, Belim orlovima, Paramata iglsima). Kao jedna vrsta kolege u umetnosti, dakle, on je razumevao napor i žrtve.
IzložbaIzložba izabranih portreta isključivo ženskih autora u "S. H. Ervin" galeriji (Njatson Rd, Rocks), u kojoj učestvuje i Loribel Spirovski, traje do 14. decembra. |
Godine 2008. počela sam da studiram umetnost na COFA (koledž pri Univerzitetu NSNj), a sledeće godine promenila sam studije na nastavni smer iz umetnosti, jer sam bila uverena da će me, ako budem umetnik, to odvesti u besparicu i beskućništvo. Bila sam vrlo uspešna na Univerzitetu, i nekoliko puta sam pohvaljivana na listi dekana.
Posle diplomiranja, shvatila sam da predavanja u srednjoj umetničkoj školi nisu za mene, pa sam nastavila posao instruktora engleskog u skraćenom vremenu. I onda mi je opet Mirko pomogao da iznova otkrijem ljubav prema umetnosti. Počela sam ponovo da slikam prošle godine (prvi rad je bio njegov portret, kao deo diptiha, zajedno s mojim portretom). Ove godine odlučila sam da zaista probam da radim kao umetnik. On je bio razlog što sam se prijavila na konkurs portreta galerije ‘S. H. Ervin’ za nagradu Portia Geach i razlog što ostajem inspirisana i motivisana da nastavim sa umetnošću.
Ovo je, dakle, bila priča Loribel Spirovski. Opet – Mirko Drča bio je taj koji ju je povezao sa "Vestima" i sarađivao sve vreme dok smo birali materijal.
Identitet na diptihuKako devojčica srpskog oca i filipinske majke vidi Srbe danas i Srbe u prošlosti? Kao odgovor, Loribel je čitaocima "Vesti" ponudila svoje "razmišljanje" na diptihu (dve slike zajedno – na jednoj njen Mirko, na drugoj ona). |
