Ljubav je jedinstvena veza čovekova sa svetom koji ga okružuje. Ona je veličanstvena sila i pokretač koji nam daje razlog postojanja. Ljubav je kruna svih vrednosti. Na najsitnijem nivou kosmosa, moja ljubav prema Maji, omogućava kretanje univerzuma!
Ovako na početku razgovora za “Vesti” čuveni slikar i vajar Miloš Šobajić opisuje svoje emocije prema supruzi Maji T. Iskjerdo, profesorki pejzažne arhitekture. Na konstataciju da je njegova biografija protkana neprestanim kretanjem, od rođenja do danas, i pitanje da li su ti pokreti motivisali njegovo stvaralaštvo, odgovara:
– Kretanje je neophodno. Ono je preduslov života. Tako i ovo moje neprestano menjanje mesta prebivališta je dobrodošlo i inspirativno, jer je verovatno to moj krst kojeg nosim na leđima i koji je ceo moj život. Od Pariza, Beograda, Istanbula, Nikšića, koje sam po nekoliko puta napuštao, pa im se opet vraćao, čini mi se da sam tako proživeo sedam života. Moj rad je skoro u stopu pratio te selidbe i bio je pod uticajem ovih pokreta.
Nema slučajnosti
Život i boravak Miloša Šobajića u Parizu kao da su bili predodređeni takozvanim “slučajnostima”. Kosmičke zakonitosti prokomentariše na sebi svojstven, neobičan način:
– Od kad živim moj, sedmi po redu život, sa suprugom Majom, Amazonkom iz plemena Ašaninka u Peruu, postajem ubeđen da postoji neki neumoljiv i proveren sistem koji upravlja našim sudbinama, a koji je usko povezan sa kosmičkom apsolutnom istinom. Maja mi je ukazala na razne metode tumačenja sveta, za koje do sada nisam imao baš nikakvo saznanje, a koje su očigledne i sveprisutne. Tako ništa nije slučajno, kao ni naš život, koji je sasvim organizovan unapred i odigrava se po već naznačenoj trasi. I moj odlazak u Pariz, ili u Istanbul, kao i svi moji ostali životi, nisu bili nikakva slučajnost, već organizovani haos u kojem igramo, svako svoju ulogu.
O značaju rečenice “Ćuti i slikaj”, kako se zove njegov autobiografski roman, priča:
– Možda je to bila rečenica zbog koje sam počeo da razmišljam o odnosu snaga. O tome kako umetnost deluje na društvo i obratno. Kad mi je taj oholi komunistički šef rekao da “slikam i ćutim”, jer slikar ništa bolje nije ni zaslužio od toga, to apostrofiranje mi je tada zvučalo smešno i nevino. Ipak me je nateralo da razmislim i da se pitam o kakvom se to odnosu snaga radi i u kojem cilju? Da, ta bezazlena fraza govorila je o velikoj moći tadašnjeg komunističkog poretka, ali neuporedivo manjoj od siline “duboke države” koja danas otvoreno i bez ustručavanja preti našim egzistencijama na globalnom nivou.
Kao mlad umetnik bio je hrabar i smelo je odlučio da organizuje izložbu u Parizu. To da su za uspeh pored nadarenosti potrebne odvažnost i lucidnost, tumači:
– Talenat je neophodan za sve poslove kojima se bavimo. Otišao sam u Pariz davne 1972. godine, sa namerom da pokažem šta znam i da naučim sve ono što ne znam. Samo mladi imaju tu ludost da sve napuste i odu u neizvesnost. Ja sam bio jedan od takvih, koji je mislio da ću pokoriti svet svojim delom. Odmah po dolasku u to prelepo čudo od grada, otvorio sam izložbu i učinilo mi se da sam sve postigao. Nisam bio svestan da je to bio samo prapočetak početka i da predstoji ogroman rad kombinovan sa srećnim susretima, kako bi se došlo do nekog rezultata.
Strah kao oružje
O tome da li arhetipski, putem DNK, naslećujemo osobine i talente koje kroz život nadograđujemo, objašnjava:
– Moje dede i pradede su bili trgovci, pisci, slikari, lekari, etnolozi, diplomate. Nisu bili ratnici. To bi se pre moglo reći za moje roditelje, koji su sasvim mladi, naoružani branili zemlju u Drugom svetskom ratu, od okupatora. Najverovatnije sam pokupio sve njihove gene i postao njihova posledica. Majka moja je sa osamnaest godina već bila aktivni borac protiv nacizma, bila ranjena u rame i na kraju tog rata mene rodila na planini Papuk, pa me po snegu donela do Beograda da me prijavi na Opštini Stari grad. Još je živa i u punoj formi sa svojih devedeset i devet godina! Očigledno da sam nasledio pomalo od njene energije i hrabrosti, a pomalo talenta od mojih đedova i prađedova.
Dostojevski je rekao da će lepota spasti svet. Danas smo svedoci da globalizam nameće (ne)lepo i mračno kao novi sistem vrednosti. Da li će čovečanstvo uspeti da se odupre takvom trendu?
– Do sada nijedna generacija ljudi nije doživela ovakvu vrstu agresije, koju kontrolišu globalističke sile. To je organizovani rat, bez aviona i tenkova, usmeren na svakog pojedinca, a vođen novim oružjem koji se zove strah od iznenadne smrti, izazvane koronom. Sila nazvana “duboka država”, vodi ovaj rat u cilju sprovođenja totalne kontrole nad čovečanstvom. Čovečanstvo će morati da se spasi od ove pošasti, koja već više od sto godina intenzivno radi na sprovođenju totalne kontrole celokupne svetske populacije.
Režirani kič
Tumačeći sve veće prisustvo konceptualne umetnosti, ističe da je ubeđen da je početak sprovođenja promene identiteta ljudskog uma, počeo baš u okviru likovne umetnosti, pre četrdeset godina, kada je NATO odlučio da nasilno inplantira u likovnu umetnost, tzv. konceptualnu umetnost, pod pokroviteljstvom svoje vojne sile, odnosno njenog ogranka pod nazivom, NATO-art.
– Cilj ove novonastale “umetnosti” koja je bila silom ubačena u sve muzeje savremene umetnosti po svetu i čija su dela po automatizmu proglašavana za transavangardna, postala su simbol kiča i dilentantizma u cilju promene ljudskog uma. NATO je u svom statutu objasnio da je “stvorio konceptualnu umetnost u cilju globalne bezbednosti i stabilizacije, predstavljenu kroz dela konceptualnih umetnika”. Tako je počelo rušenje naše duhovne vertikale, koja ne odgovara normama globalizma i njene potrebe za fundamentalno novim čovekom-hibridom, lišenim svih duhovnih i moralnih karakteristika, koje su građene milenijumima.
Šta je neophodno da bi “klasična ” umetnička estetika opstala pod naletom konceptualnih tendencija?
– Nije nikako cilj da opstane klasična umetnost, već da opstane čovečanstvo, a čovek će po svojoj definiciji uvek biti kreator. On će stvarati umetnička dela po svojoj savesti, a nikako po diktatu, kao što je danas slučaj sa vojnom silom, koja je nametnula tzv. konceptualnu umetnost u cilju promene ljudskog uma, prilagođenog za lakše vladanje nad njim.
Što se tiče teze da povratak tradiciji i moralnim vrednostima može da pomogne u očuvanju kreativnosti, poriče je argumentovano:
– Ni to nije obrazac za kreativnost. Sloboda je glavni uslov za kreativnost, bez slobode čovek nije u mogućnosti da stvara. Kreacija ne podrazumeva nikakvu vrstu okvira, a pogotovo ne zabrana.
Ovenčan nagradama
Miloš Šobajić, slikar i vajar, pomerio je granicu slikarske estetike i uzvisio je put oslobađanja pojedinca. Energija muških struktura koja se preliva sa platana provocira posmatrača na razmišljanje o slobodi i progresu. Rad mu je ovenčan velikim priznanjima u Srbiji kakva su Vukova nagrada, Zlatni beočug, nagrada Oktobarskog salona. U svetu se njegove slike nalaze u tridesetak prestižnih muzeja. Objavljeno je više od sedam stotina tekstova o njemu širom planete. Osnivač je, profesor i dekan Fakulteta za umetnost i dizajn, i počasni doktor i profesor emeritus.
Energija stvara lepotu
Šobajićeve slike odišu energijom, a instalacije pokazuju aktivno ljudsko telo. Sagovornik “Vesti” otkriva odakle crpi snagu:
– Delo bez energije ne može da postoji. Bude mrtvo rođeno. Ta energija koju posmatrač, slušalac ili čitalac dožive u susretu sa umetničkim delom, određuje količinu, ili da upotrebim tešku reč, stepen grandioznosti dela. Poslednjih decenija, teorija, kao i realnost u umetnosti, imaju naglašenu tendenciju da eliminiše kategorije: energije, lepote, duhovnosti iz umetnosti, svodeći je na puku konstataciju. Ovo postaje problem politizacije umetnosti, koju sprovode sile globalizma već više od četiri decenije.
Osluškuje studente
Kao profesor, čemu učite studente?
– Više ne držim nastavu i ako sam profesor emeritus. Uvek sam više voleo da slušam studente i čujem njihova mišljenja nego da iznosim svoja. Možda je to bilo malo sebično, jer sam se ja bogatio njihovom pričom, ali naravno da sam iznosio i moje opservacije za one koji su bili zainteresovani da ih čuju. U Kini sam posebno voleo da slušam studente na Luksun akademiji, gde sam u nekoliko navrata predavao slikarstvo. Šta misli mladi Kinez koji pripada civilizaciji staroj hiljadama godina u kontinuitetu, a pokušava da slika poput slikara u Parizu, za mene je bilo pitanje od izuzetnog značaja.
Odložena izložba
Svet je obavio strah povodom pandemije. Kako umetnici, i vi lično opstajete u materijalnoj sferi? Šta vam kažu drugi umetnici iz sveta?
– Umetnici su samo mali deo društva koje trpi. ovaj veliki teror. Uništene su celokupne privredne delatnosti, od velikih do malih proizvođača, zanatlije, pojedinci koji su živeli od dnevne zarade i honorara. Desetine miliona ljudi je ostalo bez posla, dok su umetnici među onima kojima je bilo zabranjeno da funkcionišu, odnosno da postoje. Što se mene tiče, veliku retrospektivnu izložbu u Muzeju grada Beograda, predviđenu za maj mesec, odložili smo u beskonačnost.
