Postdiplomac u opancima, gospodin Gedža! Po obrazovanju defektolog na postdiplomskim studijama, po sudbini glumac, Ranko Goranović, Nikšićanin koji je prohodao u Srbiji, jedan je od "kursadžija". Zalud mu rad u "Indeksovom radio pozorištu", turneje sa predstavom "Izaberi" u kojoj se bori protiv narkomanije po Srbiji, scenarija po kojima glumi, kad ga svi znaju po urnebesnoj "Policijskoj stanici", "Kursadžijama" i, naravno, onom brkatom, dovitljivom spadalu, Gedži.
– Ja se uvek šalim bez problema – kaže. – Sve što sam pokupio od inspiracije, uradio sam dok sam bio klinac.
Sa ekipom "Kursadžija" bio je meta skrivene kamere. Posle predstave u Kosovskoj Mitrovici su lažno kidnapovani. – Mislim da tu ništa nije smešno, ništa duhovito, ništa maštovito. To je psihičko i fizičko maltretiranje. A koga to danas čovek ne može da namesti sa pet pištolja. Moja braća su izginula, što u ratu, što u saobraćajci, trojica su mlađa od mene, jedan je stariji i to sve u Hercegovini, u Gackom. Pitao sam se tada da li je moguće da je takvo prokletstvo u familiji da od svih muških glava sa ženske strane ne može niko da ostane. Posle toga mi je pala na pamet majka. Pomislio sam i na devojku. Policajci su nam rekli da smo se držali neviđeno. Ali, džaba, meni je skraćeno deset godina života. Ne koristim nikakve lekove, ali sam počeo da se tresem u kancelariji i popio sam "bromazepam" da se smirim.
Portir u "Vodovodu"
– Kad sam se vratio iz vojske žalio sam se prijatelju da mi je dosadno i on mi kaže – hajde da te upoznam sa Sašom Kovačevićem, on je u "Indeksu 202". Tada je tamo bio i sadašnji gradonačelnik Dragan Đilas. Rekao sam Saši da bih voleo da glumim u "Indeksovom radio pozorištu". Stavili su me na spisak, dobio sam prvu ulogu i odmah sam podbacio. Nisam mogao ni da dišem, ni da mislim ispred mikrofona. Stavljali su me na spisak, ali mi nisu davali uloge. Ja sam ipak dolazio. Na sve moguće fore sam prolazio pored obezbeđenja. Neša Leptir je jednom rekao Petrućiju: "Mogao bi Ranko da ide malo sa nama, da nas osveži." Onda još više zagrizem. On se razboleo, nažalost, a ja sam upao na njegovo mesto, nakon audicije. Novinar B92 Jugoslav Ćosić tada je napisao tekst gde je trebalo da se cela stranica pročita bosanskim naglaskom. Pročitao sam i gledao kroz staklo gde je bio snimatelj Vlada Petrović. Jugoslav je stajao i skakao je dok sam čitao kao na utakmici i u jednom trenutku čujem glas Vlade Petrovića koji kaže: "Ranko, molim te, izvini, nisam dobro namestio ton, možeš li još jednom ovo da pročitaš?" Ja opet pročitam i budem primljen.
– Lepo se zarađivalo. Nisam morao da radim preko studentske i omladinske kao fizikalac. U međuvremenu, godinu dana nakon vojske prebacio sam se u redovne studente. Otac mi je umro. Morao sam da nastavim živeći od studentskog kredita i njegove penzije. Fakultet sam završio, radio sam kao nastavnik srpskog i matematike, a u međuvremenu sam se zaposlio kao portir u "Vodovodu". Sedeo sam godinu dana, pisao pirčice pesme, deljao drvo, slikao po platnu. Bile su to užasne devedesete. Bio sam i ostao opozicija. Ne pripadam nijednoj stranci. Oduvek sam bio Ranko Goranović iz radničke porodice doseljenika iz Crne Gore. Rodio sam se u Nikšiću, prohodao i odrastao u Beogradu, u njemu živim 43 godine. Ja sam Beograđanin. Srbija mi je dala sve, a Crna Gora mi je dala krv, poreklo.
Publika hvata za zadnjicu– "Kursadžijama" se svašta dešava čim iziđu iz učionice. Recimo, priđe čovek i pita: "Može li moja supruga da se slika sa vama?" Ona me zagrli oko struka, ja nju oko ramena, uhvatim je za mišicu, da ne bi bilo pogrešno protumačeno, a u trenutku kada on treba da okine, ona me uhvati za zadnjicu. To se ne dešava samo meni, to se dešava svima nama.
Konobar upao u predstavu– U Petrovcu na moru smo igrali predstavu, u bašti kafea, kada mi je prišao konobar iz hotela. Zagrlio me, nagao se i pitao me: "Ko od vas vodi ljubav sa ovom učiteljicom?" Ali, to je rekao baš vulgarno da sam ja bio jako besan. Rekao sam mu da se udalji. Kada sam ispričao kolegama, čudili su se da neko ima hrabrosti da usred predstave pita tako nešto.
Dečak i bombone– Nekoliko slučajeva ima kada sam bio skroz poljuljan. U jednom intervjuu sam rekao da postim. Došli smo u Sečanj i koleginica mi je rekla da mi je jedan dečkić poslao bombone. Okrenuo sam se, pogledao 12-godišnjaka između oca i majke. Prišao sam i rekao mu: Zlato, hvala ti na bombonama. Njegova majka me je pitala da li bih se slikao sa njim. Naravno, odgovorio sam, a njegov otac mi je rekao: "Gedžo, drži ga, on ne može da stoji." To me je potreslo i ganulo. On je čuo da postim i sakupljao bombone za mene. Takve stvari mi ne dozvoljavaju da budem ni slavan, ni popularan, ništa od onog što nije primereno normalnom i skromnom čoveku. Uvek ih se setim kada poletim. |
Pamti ruske tenkove
– Kada je bilo većanje oko "Policijske stanice" setio me se Saša Pantić. Nas četvorica pre toga nismo imali ni za tri espresa. Pripremili smo "Policijsku stanicu" i napravili šou. Posle se to izrodilo u "Kursadžije". Niko od nas nije očekivao da će to biti toliko popularno i gledano. Svakom od nas novac znači, ali nam više znači ono ljudsko. E, sad ko hoće neka veruje, ko neće, ne mora, jer stalno imamo neku potrebu za pravdanjem. Eto, nisam završio glumu, a neprestano radim od 1987, što je velika sreća.
– Otac je umro kada sam imao 20 godina. Majka je tada imala 40 godina, potpuno se posvetila meni. Vaspitala me je i usmerila. Da su 90-ih paparaci postojali, bio bih svake nedelje u novinama, jer sam voleo noćni život. Nisam pravio bahanalije, ali sam živeo. Nikad se nisam potukao, sklanjao sam se da ne iskrsne neki konflikt, ne zato što ne smem, nego trpiš bol što si rođen i što moraš da udišeš ovaj vazduh koji udišu neki tajkuni, majkuni i ostali rakuni.
– Kao dečak živeo sam u Češkoj i Rusiji, kao mali sam upoznao Evropu. I na Jalti sam živeo. Otac je radio u KMG "Trudbenik" i onda je putovao kao građevinac. Pamtim i ruske tenkove u Pragu. Jezivo je to bilo. Otac mi je sve odmah objasnio. On je bio neverovatan vaspitač. Godinu i po dana pred smrt smo svako veče, od sedam do devet, šetali i on je pričao, a ja sam slušao… Moj otac je sa sela otišao u Nikšić, onda se oženio, doveo moju majku. Rođen sam na nikšićkom asfaltu, a odrastao na beogradskom i tako sam prva gradska generacija od moje familije. Vaspitavale su me guslarske pesme u Gacku, odakle je moja majka… Moj otac je znao da kaže: "Čovek živi za taj dan kada ga budu sahranjivali." Kada je on umro kroz našu kuću je prošlo oko hiljadu ljudi, i isto toliko je bilo na sahrani, a on je bio samo stolar. Zaslužio je ljudskošću, a ne titulom.
Lepa šumareva kći
– Ne mogu sa svakim da delim život. Deca jesu velika čovekova sreća, možda najveća, ali ne po svaku cenu. Šta meni vredi da imam sa nekim, da izvinete skotom, dete kad će ono da izraste u mediokritet, jer ne živi u zdravoj porodici. Našao sam devojku, tako da sada očekujem. Imam mnogo pošalica na tu temu: "Dobio sam bračnog druga, mojoj Radojki počeli da rastu brkovi." Šalim se. A što se tiče lepšeg pola, prva ljubav mi je bila divna. Meni su sve ljubavi bile divne. Imao sam baš i gadnih pehova u ljubavi, ali meni je važno da sam voleo. Nijednu od njih ne mrzim, ma šta mi učinila, a ima ih koje su mi učinile baš nažao, ali neka, bože moj, to je iskustvo. Možda sam zaslužio negde, kod neke druge, pa mi je ova vratila. To sve režiser odozgo fino niveliše. Da sam bio fin i idealan odavno bih se oženio nekom finom i idealnom, nego sam bio eto tako, malo i leptirić.
– Prva ljubav mi je bila lepa šumareva kći u Međurečju, kod Goražda. Tu je moj ujak radio kao učitelj i onda sam odlazio kod njega. Čuo sam da je preživela rat, da se udala, ali ne znam ništa bliže o njoj. Zvala se Valentina. Bio sam ludo zaljubljen u nju. Kada je došla sa ekskurzijom, posetili su Titov grob, ja sam išao da ih sačekam. Bio sam sa njima celog dana. Kad je odlazila, nešto se u meni rascepilo, došao sam kući i počeo da plačem. Majka me i dan-danas zeza zbog toga.
– Davno sam počeo da učim o ženama. Nikad nijedan muškarac ne može sve da zna o ženama i to je predivno u našem životu. To je meni super, fascinantno. Bolje istraživati žene nego droge. Dve i po godine sam bio u braku. Niko to ne zna. Ne volim ni da pričam o tome. Bojim se da ne počnu da kopaju još više, a zašto bi moja majka i devojka to trpele po novinama. Novinar jednog tabloida mi je na kraju razgovora, izluđen što ne može da me isprovocira da o bilo kome bilo šta ružno kažem, rekao da su "Kursadžije" dosadne. Rekoh: Pa, zavisi od sagovornika i prekidoh vezu. Gadnog sam jezika.
Hvala majci na batinama
– Sadašnja ljubav mislim da je jedina, mislim da je posebna. To je jedna divna osoba za koju sam se borio dva debela meseca i to intelektualno. Nikako modom, nikako slavom, popularnošću, novcem. Čistim duhom i intelektom. Razbucala me je. Video sam je u lokalu gde sam svakodnevno pio kafu. Posle desetak dana, kako legnem uveče, zatvorim oči, njen lik mi pred očima. Otvorim oči, ustanem da zapalim cigaru, opet kad legnem, zatvorim oči, njen lik mi pred očima. Tako tri dana, a četvrtog sam rešio da krenem u akciju. Bilo je lepo iščekivati taj dan kada će doći, da li će doći u Beograd. Ja sam smršao 12 kilograma čekajući je. I nisam se pokajao. Iz dana u dan mi je sve lepše.
– Zajedno smo već godinu i po dana i uskoro bi ta ljubav trebalo da se kruniše. Ne smem da pričam, da ne ureknem. Mnogo me je toga u životu tuklo. Divno je to što se razumemo, što možemo zajedno i da ćutimo i da ludujemo. Drago mi je što sam našao osobu sa kojom mogu stvarati porodicu kakva je bila moja: uvek puna kuća duha i smeha. Ona radi u osiguranju, veoma je duhovita osoba, zabavlja me. Ide sa nama na predstave u Sarajevo, Mostar, Banjaluku…
– Nikada nisam sebe mogao da zamislim na silu brak, na silu posao, na silu bilo šta. Uvek su me učili – nemoj ništa da radiš iz inata. Otac me je možda par puta u životu ošamario i svaki šamar je otplakao, bilo mu je žao. Majka je znala da me prebije onako fino, muški što kažu. Ali, hvala joj, zaista. Kažem – da su me više tukli, možda ne bih toliko grešio. Ne bih propuštao prilike, bar u ljubavi. Ali, nije mi žao što sam sve do sada propustio, jer sam sada srećan.
