Na konferenciji za štampu pred utakmicu Litvanija – Srbija pojavio se u sakou ukrašenom značkom Partizana. Tokom utakmice, a i kasnije, imao je i crno-beli šal. Ništa ne bi bilo neobično da nije reč o zvaničnom prevodiocu?!
– Porodica, pa Partizan – odmah je otklonio sve dileme Vladislav Sotirović, koji je sve impresionirao perfektnim prevođenjem pitanja i odgovora Ljubiše Tumbakovića i Aleksandra Mitrovića.
U jednom momentu salom se razlegao smeh. Imena “orlova” izgovarao je na litvanskom kao Tumbakovičijus i Mitrovičijus! Sotirović već 23 godine živi u Litvaniji. Ne čudi da je perfektno savladao izuzetno težak jezik. Ako se svemu doda da je supruga Litvanka…
Srpske đakonije
– Radim kao profesor ekonomije u Centru za razvoj i ukorenjavanje demokratije. Radio sam svojevremeno na nekoliko univerziteta. Predavao sam srpskohrvatski jezik i filologiju, ali to je bilo kratkog daha. Predajem na engleskom i litvanskom koji sam, s godinama, doveo do savršenstva. Na početku sam imao semestar na univerzitetu, a onda sam se baš potrudio da ga naučim – ističe Vladislav koji je po majci Kragujevčanin, a po ocu iz Severne Makedonije, ali se sa tim ogrankom rodbine ređe viđa, mada je u kontaktu.
– Gramatika je veoma teška – pokušava da nam približi litvanski. – Reči se nauče i fond se povećava i obnavlja. Ima dosta pozajmljenih i modifikovanih reči iz poljskog i ruskog. Na Baltiku je najteži estonski koji podseća na ugrofinski, a znate kako pričaju Mađari i Finci. Baš ih je teško razumeti.
Mi se sa Vladislavom odlično razumemo.
– Često idemo u Srbiju. Vozim dva dana, ali sa prenoćištem na jugu Poljske, 50 kilometara od granice sa Slovačkom. To je ukupno 1.650 kilometara i prosto je nemoguće voziti u cugu, a nije ni preporučljivo – smatra Sotirović i apostrofira:
– Uživam u domovini i najviše vremena provodim u Kragujevcu. Imam rodbinu i u Beogradu. Ranije su išle i ćerke. Sada ređe. Starija je u engleskom Plimutu gde studira koreografiju, dok je mlađa krenula u srednju školu. Uvek su nam kola puna namirnica! Iz Srbije dovezemo sve i svašta. Posebno domaće specijalitete. I supruga se već odomaćila. Voli našu hranu, običaje, druželjubiva je, a sve je upola jeftinije!
Sotirović kaže da zna samo još jednog Srbina koji živi u Viljnusu koji ima oko 500.000 stanovnika, sa okolinom 600.000.
– Ima ih, ali veoma malo, i u Kaunasu. Nije ovo atraktivna destinacija za Srbe. I Litvanci masovno napuštaju zemlju. Odlaze u Irsku, a ima ih 200.000 u Engleskoj. Za njih su to atraktivne i poslovno privlačne zemlje. Broj stanovnika pao je sa 3,7 miliona na 2,8 i taj trend je teško zaustaviti. Za tri decenije izgubili su trećinu stanovništva! Po tome i ljubavi prema košarci vrlo su slični nama Srbima.
Poluprazni rafovi
Oni što nas je najviše šokiralo su poluprazni rafovi u prodavnicama. Kao u rusko vreme. A Litvanija se odavno osamostalila. Zemlja bogata šumama, odmor za oči, kao i Viljnus koji može da bude atraktivna turistička destinacija.
– Sve što je vredno i patinasto uspeli su da sačuvaju i stalno obnavljaju – priča Vladislav. – Došle su najveće korporacije, modne linije, hotelski kompleksi… Ima svega i za svačiju dušu, ali je slaba platežna moć. Viljnus ima atraktivan stari deo grada sa brojnim restoranima, kafeterijama. Noćni život se odvija u jednoj ulici prepunoj pabova i striptiz barova. Puni su samo u danima vikenda.
Posetili smo restoran gde smo probali bifteke od srnetine, divlje svinje i dabrovine. Ukusni, ali nismo unapred znali šta jedemo.
– Dabra nisam probao – smeje se Vladislav. – Divlja svinja je specijalitet, ali je najopasnija za ishranu. Kako bih rekao, najprljavija životinja. Trihinela je baš prisutna. Zbog toga se priprema na poseban način i u samo nekoliko evropskih restorana koji imaju specijalne dozvole i način pripreme. Nadam se da vam je prijala – kao da nas “teši” simpatični sagovornik.
Litvanija je među malobrojnim svetskim zemljama gde fudbal nije sport broj jedan. U Evropi jedina!
– Kult košarke je veoma jak i siguran sam da to veoma dobro znate. Imali su asove poput Sabonisa, Marčijulionisa, Karnišovasa, Kurtinaitisa, Jomičusa, Jasikevičijusa, braće Lavrinovič Kleize, Ilgauskasa, Valančijunasa, Šiškauskasa, i ostalih koji su samo dodatno inspirisali mlade da se bave tim sportom. I dobro im ide. Fudbal je uvek bio u zapećku i retko ćete na ulici sresti nekoga, bilo kog uzrasta, da zna situaciju na tabeli, poslednje šampione… Sada dominira Suduva, ranije je Žalgiris, ali sve je to na niskom nivou. Videli ste kako igra reprezentacija! Nemaju čak ni pristojan, a kamoli nacionalni stadion. To je situacija koja se definitivno nikad neće promeniti. Košarka će ostati lučonoša litvanskog sporta. Za nju su genski predodređeni.
Poljoprivreda u prvom planu
Litvanija (nastala u 13. veku) je najveća baltička država, a u srednjem veku je bila jedna od najmoćnijih u Istočnoj Evropi. Tokom 15. veka bila je u savezu s Poljskom, što se danas vidi po verskom sastavu pošto je jedina baltička država u kojoj su stanovnici najvećim delom rimokatolici. Usmerena je prema unutrašnjosti, a ne prema obali jer ima dosta poljoprivrednih teritorija. Preko nje vodi i kopneni put iz Rusije u enklavu Kalinjingrad, što Litvaniji daje tranzitnu važnost.
Nezavisni od 1991.
Dolaskom Mihaila Gorbačova na čelo sovjetske KP sredinom 80-ih započela je liberalizacija sovjetskog režima u svim republikama SSSR, pa i u Litvaniji. Posle gotovo poluvekovne sovjetske vlasti u Litvaniji su u oktobru 1988. godine izbile masovne demonstracije sa zahtevom za nezavisnost. Politička struja okupljena u Nacionalnom pokretu Sajudis dobila je većinu u litvanskom parlamentu. Dana 11. marta 1990. parlament je proglasio nezavisnost na koju je Moskva odgovorila vojnom blokadom, ali je 1991. ipak bila prinuđena da prizna nezavisnost.
