Pre sedam dana, na istom ovom mestu, ako se neko seća, izrazio sam strah od mogućeg povratka srpskih medija na kolotečinu u kojoj su bili pre smrti patrijarha Pavla, pre ona tri dana žalosti u kojima je Srbija bila oslobođena ogromne količine prostakluka, gluposti i primitivizma, koji je kidisao sa ekrana srpskih televizija. I šta se dogodilo? Ima li nekih promena u Srbiji nakon sahrane patrijarha Pavla?
Da, ima; među običnim svetom, kod naroda koji je osetio veliki gubitak odlaskom najčasnijeg i najboljeg među Srbima. Ono javno, političko i medijsko, vratilo se tamo gde je i bilo; u čamotinju, idiotizam, prostakluk i maloumnost. Znači, nema nade? Možda i ima.
Scena, zabeležena na pločniku centralnog beogradskog bulevara kojim je prolazila reka ljudi sa telom pokojnog patrijarha, vraća nadu onima čija je vera u bolje sutra Srbije tanja od paučine. U trenucima kada se kovčeg sa telom patrijarha približio na dvadesetak metara, jedna devojka izrazite lepote, ne starija od 25 godina, obučena po poslednjoj modi, klekla je na kolena i ostala tako sve dok se čelni deo kolone nije udaljio.
Jedan od mojih prijatelja, sklon uočavanju detalja, tvrdi da je u onih milion građana Srbije, koliko ih se oprostilo od duhovnog vođe pravoslavaca – što mimohodom pored odra, što učešćem u posmrtnoj povorci – bar 70 odsto bilo mlađe od 35 godina.
Šta je okupilo tu mladost kojoj, šta god o sebi mislili srpski političari, Srbija ostaje u nasledstvo? Koji porivi su odveli dvadesetogodišnjeg Mirka iz Sombora u Beograd da tamo u redu ispred Saborne crkve čeka šest sati da se pokloni senima patrijarha Pavla, sutradan ga isprati do večne kuće i vrati se u rodni grad? Ili šta je vodilo dvojicu momaka iz Prijepolja u Beograd da tamo, zajedno sa Mirkom, isprate na poslednji počinak čoveka kojeg nikada nisu upoznali i da po povratku kući kažu kako osećaju u sebi nekakvu blagost koja im pre toga nije bila poznata?
Srbi, bilo da žive u Beogradu, Banjaluci, Leskovcu, Hanoveru, Beču, Sidneju… osećaju, ubeđeni su, da su izgubili poslednjeg među njima koji je živeo ono što je govorio. Srbima je jasno da ni na vidiku nema ličnosti koja će popuniti bar delić duhovne praznine nastale odlaskom patrijarha Pavla.
Srpska žalost za patrijarhom je velika zbog toga što su Srbi od patrijarha Pavla, više nego od bilo koga drugog, naučili šta je dobrota, blagost, skromnost… Pavle je među Srbe došao iz udžbenika, iz sazvežđa dobrih likova sa kojima su nas majke uspavljivale. Taj lik vratio se u bajku.
Možda je tu odgovor na pitanje otkuda toliko mladosti, gotovo dece, na poslednjem ispraćaju patrijarha Pavla.
