Psihoterapeut i pedagog Jelena Stanković iz Udruženja građana Moja oaza ukazuje za “Vesti” da u suštini kad smo humani i pomažemo drugom, mi pomažemo sebi. Srpsko društvo je, podseća naša sagovornica, patilo i prošlo kroz mnogo bola, pa kad ljudi pokazuju humanost, oni tada u stvari zaceljuju jednu svoju ranu. Zato se, kaže, i rešavaju na takav čin.
– Primetno je da oni koji pomažu to rade u svojim kategorijama, tamo gde saučestvuju, odnosno gde prepoznaju neku sopstvenu priču, pa usmere novac koji daruju nekome i tako iscele sebe. Na primer, ljudi čija su deca bila bolesna od kancera, ali su srećom preživela, mnogo pomažu upravo mališanima obolelim od te teške bolesti – kaže naša sagovornica.
Objašnjava nam i zašto se deca neretko uključuju u humanitarne akcije.
– Deca su posebno otvorena za prepoznavanje bola i tuge i lako kreću u misiju pomaganja jer su ranjiva kategorija. U tom činu, mališani osete svoju snagu, imaju osećaj i da su važni, prihvaćeni i podržavani, a to je sve ono što im treba – ukazala je ova psihoterapeutkinja.
Ona napominje da u novim generacijama postoje sjajni mladi ljudi koji se angažuju da pomognu, a pokazuje se da njima uopšte nije bitan novac, već taj osećaj da su spasili nečiji život.
– Na drugoj strani su oni koji prevarom hoće da dođu do koristi i koliko god novca da im date, nastaviće to isto da rade – priča Jelena Stanković i objašnjava da je reč o duševnoj patologiji.
