Za skoro pune tri decenije, rubrika Humanitarni most izrasla je u svojevrsni zaštitni znak “Vesti” kakvim ne može mnogo medija da se podiči. U prilog tome govori i to što je posredstvom našeg lista realizovano oko 2.650 akcija, a registrovano i više od 7.000 donatora, pri tom ne računajući one koji su želeli da budu anonimni.
Novčana vrednost dopremljene pomoći koju smo zabeležili procenjuje se na više od 21,5 miliona evra u šta spadaju: novčane donacije, lekovi, medicinski aparati, ortopedska pomagala, garderoba, prehrambeni proizvodi, higijenska sredstva, igračke, adaptacije mnogih kuća, stacionara za decu sa autizmom i izgradnja senzorne sobe, kompletna obnova mlečne kuhinje na Institutu za majku i dete “Dr Vukan Čupić”, nabavka šest inkubatora za neonatološko odeljenje GAK “Narodni front”, kompletna klimatizacija Dečjeg odeljenja užičke bolnice, stipendije za oko 300 ratne siročadi i 75 dece s Kosova i Metohije, dok je pedesetak štićenika uživalo gostoprimstvo donatora za vreme lečenja u inostranstvu (Pariz, Marsej, London, Cirih, Beč, Hanover, Frankfurt, Rim).
Ljubav i poštovanje
Pažljivim osluškivanjem svojih čitalaca, u svakom trenutku, znamo šta ih tišti, šta im smeta i njihovo mišljenje je uvek bilo vodilja naše uređivačke politike. Otuda i onog najvažnijeg, godinama sticanog poverenja, koje nije narušeno do danas. Za sve ovo vreme, Humanitarni most nije dobio zamerku na rad, a zadobijeno poverenje i dan-danas održava na jedinstven način.
Od momenta pristizanja pomoći, sve do realizacije i uručenja, sve se obavezno dokumentuje ne samo na papiru, već slikom i detaljnom pričom, a samim tim i dokazom da je poslata pomoć otišla u prave ruke. Upravo to je i recept za to što pojedine akcije traju i žive na Humanitarnom mostu, duže od decenije. Mnogim problemima štićenika koji nam se obraćaju za pomoć, iz priloženog, prilazimo prisno i s mnogo saosećanja, jer da nije toga, sigurni smo, ne bismo ni imali ovoliko uspeha.
Posebnu pažnju posvećujemo i komunikaciji sa dobrotvorima. To često podrazumeva i dodatno davanje i energiju, ali rezultat je uvek pozitivan, jer se donatori osećaju poštovano, što ih dodatno motiviše da pomognu druge u nevolji, pa čak i onda, kad i sami nisu u nekoj posebnoj prilici. Budući da stižu mladi naraštaji, koji odrastaju uz informacione tehnologije, animiranje ljudi iz dijaspore za pomoć svakako postaje izazovnije.
Lečenje mališana
Ova “posebna” rubrika ima punu podršku predsednika kompanije “NIDDA Verlag”
Dušana Vidakovića koji je i sam bio pokretač mnogih akcija.
Izdvojićemo pomoć za bolnicu u Kasindolu 1993. godine, zatim dva šlepera pomoći iz Nemačke dopremljena u njegove rodne Šekoviće 1995, kao i pojedinačne donacije iz mnogih drugih evropskih zemalja. Pomoć Ginekološko-akušerskoj klinici u Beogradu je, takođe, njegova zasluga, a često je i sam bio domaćin mališanima iz domova za decu bez roditelja, ratnim siročićima i izbeglicama koji su novogodišnje i božićne paketiće dobijali jedino u prostorijama naše Redakcije. Dajući tako primer sunarodnicima u dijaspori da se može istovremeno biti uspešan biznismen i humanista.
Skoro tri decenije kasnije, posredstvom Humanitarnog mosta, mnogi mališani su otišli na lečenje u inostranstvo (Aleksandar Smukov, Danilo Gugović, Sofija Nikolić, Džejlan Smajlović, Teodora Vranješević, Stefan Miladinović, Nađa Marinković, Stefan Radeka, Milica Tutunović…), dobili deficitarne lekove i pomagala, a siromašne porodice krov nad glavom, stoku, sredstva za život, dok su stari i nemoćni dobijali lekove, novac za najosnovnije potrebe, neretko su im bili otplaćeni dugovi. Lista štićenika, čije smo sudbine zabeležili na strani Humanitarnog mosta, ne može stati na jednu novinsku stranu, kao ni onih o kojima pišemo i godinama, što potvrđuje da pomoć koju naši ljudi iz rasejanja šalju nije samo jednokratna i da se njihovo interesovanje tu ne završava za one kojima su pomogli.
Kako je sve počelo?
Prvi broj nezavisnog dnevnog lista “Vesti”, namenjen srpskoj dijaspori, pojavio se na kioscima evropskih zemalja 15. decembra 1992. godine, kada se ratni požar nezaustavljivo širio prostorima bivše Jugoslavije. Na izveštaje s ratišta, potresne slike spaljenih sela i gradova, uplakane dece koja su ostala bez roditelja, bolnice pune ranjenika, izbegličke kampove u kojima nije bilo mesta za nove pridošlice, naši čitaoci reagovali su na do tada nezabeležen način.
Redakcijski telefoni su se usijali od konstantnih poziva čitalaca koji su pitali na koji način mogu da pošalju pomoć. Novinari su se uskoro jedva probijali do svojih pisaćih mašina između paketa punih deficitarnih lekova, sanitetskog materijala, medicinske opreme, odeće, obuće, konzervirane hrane…
Masovni odziv ljudi iz dijaspore i reagovanja, bile su povod da predsednik kompanije “NIDDA Verlag” Dušan Vidaković zaduži urednički kolegijum da osmisli posebnu rubriku koja bi predstavljala most između ljudi, zdravstvenih i socijalnih ustanova u otadžbini kojima je pomoć potrebna i zemljaka u rasejanju spremnih da je pošalju. Ta rubrika i danas živi na ponos svih.
Neumorni zemljaci iz Australije
Prvog dana kada se izdanje “Vesti” našlo i na kioscima u dalekoj Australiji, tačnije pre punih 20 godina, niko nije mogao ni da nasluti koliko će biti cenjene i poštovane od strane naših zemljaka. Najbolji dokaz za to je što su naši čitaoci s ovog kontinenta, iako udaljeni hiljadama kilometara daleko, svojim razumevanjem, angažovanjem, dobrom voljom i humanošću, a često i spontanim udruživanjem “snaga”, a često i nadmašivali 38 zemalja gde su se “Vesti” mogu pronaći i čitati.
Humanitarni most se i tu pokazao kao rado čitana i nezaobilazna rubrika, koje je čitaoce iz Sidneja, Melburna, Perta, Kanbere, Adelejda i drugih gradova sa Petog kontinenta informisala o životu i nedaćama zemljaka u otadžbini. Slobodno možemo reći da je Humanitarni most obnovio mnoge ratom pokidane veze, imajući u vidu broj ljudi izbeglih s prostora bivše Jugoslavije na ovaj daleki kontinet. Valja naglasiti i da su naši ljudi u rasejanju često reagovali i na druge priče u “Vestima”, koje su spontano prelazile na Humanitarni most.
