Sestre Mina (35) i Sara Đorđević (32), su posle školovanja u Beču, uz pomoć tetke Biljane, juna 2020. godine u Rabenovcu kod Rekovca, srcu levačkog vinogorja registrovale vinariju Agatija, a samo dve godine kasnije njihova vina nagrađena su sa dva evropska zlata, što je maloj porodičnoj vinariji otvorilo vrata ka daljem uspehu. Uspele su zahvljujući znanju i posvećenosti svih članova porodice. Svi u porodici učestvuju u celom procesu proizvodnje vina, ali za njegov kvalitet i posebne karakteristike zaslužna je mlađa sestra Sara koja je tehnolog.
U Bergamu u Italiji osvojile su zlatnu medalju, ali i veliki broj poena u konkurenciji više od 300 vinarija iz celog sveta, među kojima su bile ozbiljne vinarije, dok je njihova bila registrovana tek nepunih godinu dana. Bile su veliko iznenađenje, pogotovu što su koristile isključivo sopstvene resurse i počele od plastičnih kaca. Drugu zlatnu medalju za vino marselan dobile su na takmičenju u Muvini u Slovačkoj.
Porodična priča u Šumadiji
Mina, koja živi u Kragujevcu, po struci je ekonomski analitičar, a studije i master iz oblasti socijalne ekonomije završila u Beču, a Sara, koja živi na porodičnom imanju, u prestonici Austrije završila je tehnologiju proizvodnje vina, vinogradarstvo i ekonomiju proizvodnje. Po završetku studija, obe su se vratile u zavičaj, u Levač, jer, kako kažu, nisu htele da žive kao stranci u tuđoj zemlji, već su želele da imaju neku “porodičnu priču”. Sa željom da obnove porodičnu tradiciju spojile su ljubav prema vinu i prirodi sa znanjima stečenim na bečkim univerzitetima. Obe vole prirodu, iako su rođene i odrasle u Kragujevcu, često su išle na selo u tom delu Šumadije.
– Sve je počelo tako što sam želela da se bavim vinarstvom. Tako sam 2010. godine na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu upisala smer prehrambene biotehnologije. Onda smo shvatili da nemamo vinograd, a kako je tetka Biljana imala finansijske mogućnosti, godinu dana kasnije podigli smo prvi hektar. Više eksperimentalno. Kako me prerada mesa i mleka nije zanimala, a Mina je već tada studirala u Beču, i ja sam se prebacila tamo na tehnologiju proizvodnje vina, vinogradarstvo i ekonomiju proizvodnje. Onda smo vinograde zasadili na još dva hektara, pa smo imali dovoljne količine grožđa za proizvodnju vina – priča Sara.
Prabaka Agatija
Pošto prezime Đorđević nije autentično, sestre Sara i Mina htele su da vinariju nazovu po nečemu što povezuje njihovu porodicu. To je prabaka Agatija, čiji je suprug Milentije proizvodio šljivu i izvozio je u tadašnju Austrougarsku.
– Ona je bila nosilac porodice. I to je bio najplodniji period naše porodične loze, a njeno ime je zanimljivo i neuobičajeno. Smatrali smo da bi bilo lepo da vinarija nosi ime po ženi iz naše porodice. Zato su na našim etiketama isključivo žene – veli Mina.
Ambiciozne sestre su već 2011. godine svoje proizvode počele da promovišu na salonima vina. Najpre u Paraćinu, odakle ih je Udruženje vinskih vitezova uputilo na neke ljude, što im je veoma značilo. Pored toga što su ih podržali, članovi ovog udruženja su ih i promovisali. Potom su učestvovale na sajmu vina u Kragujevcu. Mirko Rnjak, svetski sudija za ocenjivanje vina, rekao im je da vina pošalju na takmičenje u Italiju. Za to takmičenje trebalo je da pošalju vina iz berbe 2016. godine. Međutim, pošto tada još nisu prodavale vina, već ih poklanjale prijateljima i poznanicima, ostale su im samo tri buteljke. Za takmičenje je trebalo da pošalju sedam buteljki.
– Onda smo zvale ljude kojima smo poklonili vina da nam vrate, jer nismo više imali tu berbu. Bila je to prava dogodovština. Kao na filmu. Jurile smo flaše po Nemačkoj i Pragu. Tada smo rekle da ako sakupimo tih sedam buteljki, to je znak da treba da šaljemo vina. Srećom, uspele smo – kažu sestre u glas.
Marselan za ponos
Kako su već imale ozbiljne količine i od brojnih poznavalaca vina dobile odlične komentare za svoja vina, Mina je predložila da otvore vinariju. Izazovi i ulaganja su bili veliki, a sve je to bilo u najgore vreme, vreme korone.
– To nas nije obeshrabrilo. Konsultovale smo profesora Markovića sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, radile sve po pravilima i po njegovoj preporuci zasadile francuske sorte grožđa kaberne sovinjon, kaberne frank i marselan. Marselan je specifična sorta, nema je u velikim količinama na tržištu, izuzetno je otporna na bolesti i svake godine daje gotovo isti kvalitet grožđa, što omogućuje da se proizvede vina gotovo istog kvaliteta vina, što nije karakteristično za druge sorte. Što se tiče arome, izuzetno je voćno i ima veliki potencijal za visoki procenat alkohola. A to opet znači da vino dugo može da odležava u boci i ima ga samo nekoliko vinarija u Srbiji. To je definitivno vino koje osvaja, pa je na sajmovima najtraženije i najprodavanije. Naša vinarija je po njemu najčuvenija – otkriva Mina.
Sara dodaje da su sva njihova vina barikirana, imaju visok procenat alkohola, jer se sva količina šećera pretvara u alkohol, a jaka su, jer rade kasne berbe. S druge strane imaju veliku voćnost. To je najveće iznenađenje kako u tolikim alkoholima vino ima voćnost i puno aroma. Tajna je, kaže, u tehnologiji proizvodnje. Sara se posle završenog fakulteta, dodatno upoznala i sa načinom proizvodnje vina u našoj zemlji kroz praksu u vinariji Radovanović i rad u Udruženju vinara Šumadije, gde je bila zadužena za laboratorijske analize i kontrolu kvaliteta vina.
I baka bila u dijaspori
Minina i Sarina baka Vera Đorđević (83) takođe ima zanimljivu životnu priču. Iako je bila odličan đak u osnovnoj školi, roditelji joj nisu dozvolili da se dalje školuje. Upisala je šnajderski kurs i završila ga. Imala je samo 15 godina kada je upoznala supruga. Udala se u 17. godini i morala je da pravi molbu za venčanje.
– U selu smo živeli 17 godina. Svekar Milorad tražio je da mu perem noge u lavoru. Porodila sam se i pošto je došao dever Milan, morala sam samo dva sata pole porođaja da koljem ćurku i spremam ručak. Onda smo otišli u Beč. Tamo smo bili 25 godina, a toliko sam u penziji. Sebe smatram uspešnom ženom. Proputovala sam svet, imam deviznu penziju – sa smeškom nam je baka Vera u nekoliko rečenica prepričala svoj život.
Semena iz celog sveta
Sarina i Minina tetka Biljana, magistar prava, koja je studije takođe završila u Beču, pored toga što radi u vinogradu i vinariji, strastvena je planinarka. Najponosnija je bila kada se pre nekoliko godina u jednom danu popela na Sijera Maestru, planinski venac na Kubi i vratila. Planinarila je u Grčkoj, osvojila je mnoge vrhove u Austriji i drugim zemljama. Početkom godine pela se na Maču Pikču, u Boliviji je videla najveće svetsko solarno jezero, a u Čileu pustinju Atakama. Sa putovanja donosi semena zanimljivih biljaka i cveća i sadi ih na porodičnom imanju u Rabenovcu. Ovih dana stiže bundeva čije je seme donela iz Kuska, glavnog grada regiona u centralnom Peruu i nekadašnje prestonice Inka Indijanaca.
– Inka Indijanci su uvek zajedno sadili kukuruz, pasulj i bundevu, pa sam tako i ja učinila. Bundeva je teška dvadesetak kilograma. Nema ukus duleka sa našeg područja, već ukus krastavca, a može da se jede sveža i da se koristi za tikvenjak, supe i potaže ili da se kombinuje sa krompirima i kukuruzom. Donela sam i seme pasulja, čiji su plodovi veoma krupni. Zatim seme neke vrste đumbira koji raste u reci Rubambi, ali, nažalost, ono nije uspelo u mojoj bašti, jer mu ne odgovara klima – kaže Biljana.
Nemačka narodna nošnja
Kako je Sara želela da se iskaže na još nekom polju, otvorila je šivaru, koja je u vreme korone, kada su šili zaštitne maske, a potom i medicinsku opremu za zdravstvene radnike, imala 28 zaposlenih. Onda su šili dukseve za austrijsku firmu Fišer, ali kako im je opalo tržište, preorjentisale su se na nemačku narodnu nošnju. Imaju devet radnica, sve su stalno zaposlene.
– U početku me niko nije podržao. Kada sam objavila konkurs pri Nacionalnoj službi za zapošljavanje, prijavile su se samo tri žene. Verovala sam u svoju ideju, pa sam konkurs produžila na još 15 dana. Prijavilo se 80 žena, pa smo morali da radimo selekciju – ponosno će Sara.
Srpska Toskana
Levačko vinogorje često se poredi sa slavnim italijanskim i francuskim regijama poznatim po vinovoj lozi. Klima, nadmorska visina, sastav zemljišta, kao i zeleni i blagi brežuljci podsećaju na najlepše delove Toskane tako da je ovaj kraj i poznat kao Srpska Toskana. Sestre Đorđević sada lozu gaje na pet hektara na 300 metara nadmorske visine.
