Leti voćar u Kovačevcu kod Jagodine, zimi humanitarac u Africi, najkraći je opis Luke Miličića (64), inženjera šumarstva, koji se već godinama bavi uzgajanjem višnje, a poslednjih šest zima i humanitarnim radom u afričkim sirotištima.
Luka na voćnjaku od 15 hektara uzgaja oblačinsku višnju od čijeg prinosa, kako kaže, može lepo da se živi s obzirom na to da su supruga i ona obezbedili troje odrasle dece.
– Kako zimi nema posla u voćnjaku, umesto da te mesece gledam u zid, idem u Afriku zbog humanitarnog rada. Spojio sam lepo i korisno. Volim da putujem, Afrika je prelepa, a s druge strane pomažem i igram se sa decom. Osećam se ispunjeno i korisno – počinje priču Luka Miličić u redakciji “Vesti”, koju je posetio pred put u Kitengelu u blizini Najrobija, glavnog grada Kenije.
Čudesna lepota
U humanitarnoj misiji, u kojoj je od 2015, bio je u Songei, Zanzibaru, Peramihu i dva puta u Masasiju. Osim u sirotištima, dva puta je pomagao i u vrtićima u Tanzaniji i Zanzibaru. Uvek je ostajao po dva meseca, a sada će ostati tri.
– Biću 45 dana u Kitengeli, pa ću autobusom otići u Tanzaniju gde ću još mesec i po dana biti u Masasiju. Tamo sam bio i prošle zime, jedva čekam sve da ih ponovo vidim. Ne mogu da dočekam da krenem – uzbuđeno kaže Luka.
Prvi susret s Crnim kontinentom doživeo je pre 10 godina na poziv sestrića Milka, mašinskog tehničara koji je išao u Ugandu da radi. I ljubav je rođena.
– Afrika je potpuno suprotno od onoga što sam očekivao. Pripremio sam se za sunce koje peče do kostiju, a doživeo lepotu. Uprkos smeću i prljavštini, sve je zeleno i divno. Neverovatno je lepa priroda u tom istočnom delu kontinenta – priča vidno očaran.
Sudbina je namestila da ubrzo naleti na priču mladog Hrvata koji je volontirao u Africi te pomislio zašto ne bi i on pokušao isto. Raspitao se kako to da ostvari, prošao psiho-test i eto ga 2015. sa 35 dece u sirotištu u Songei (jug Tanzanije), koje vode tri časne sestre. Pitali su ga kakvo mu je znanje engleskog i šta bi sve mogao da radi. Uglavnom je radio kao domar, popravljao stvari i šišao ogromnu živu ogradu.
Zna i svahili
– Odmah sam uspostavio kontakt s decom. Zovu me “uncle”
(ujak), tako im sestre rekle. Vole me jer ih zabavljam, podetinjim s njima. Igramo se vozića, ringe raja, muzičke stolice, dan-noć, pa ih uhvatim za ruke i vrtim ili prevrćem, a oni presrećni. Ali nije sve igra. Pomagao sam učiteljima, decu učio da čitaju, pišu i broje na engleskom. Desilo se u privatnom vrtiću da sam ih čuo kako lepo znaju da broje. Ja kažem: “Sad svahili”, a oni ništa. Znaju na engleskom, ali ne i na maternjem! A ja sam ih to naučio – ponosno ističe Luka dok nam pogled stalno beži na crveni kačket sa srpskom zastavom.
Kaže da ga uvek nosi u inostranstvu, “da se zna odakle je”. Kao da nam čita misli odgovara:
– Pričam im o Srbiji, kako ima lepe planine, banje i fine ljude. Mnoge od njih sam čak naučio “Tamo daleko” i kao dokaz nam pušta video na kome nekoliko predškolaca zaista peva našu tradicionalnu pesmu. Kaže nam i da u džepu uvek ima bombone, koje deca zovu “pipi”. Deca ne smeju da ulaze u sobe volontera, pa ovi mlađi dođu do vrata i šapuću “Uncle, uncle, pipi, pipi” . I ja im ih dam – kaže s osmehom.
Po principu “prva ljubav zaborava nema”, Luka uvek poseti sirotište u Songei, koje mu je ostalo u najjačem sećanju, verovatno zato što mu je bio prvi.
– Ovde su mi ta deca (kaže pokazujući na srce), a i oni mene pamte. Prve sledeće godine sačekao sam ih po povratku iz škole i mahao im. Albino devojčica Imakulata me je prva ugledala pa vrisnula iz sve snage “Uncleeeee!” i svi pojuriše ka meni. Grlili me, vešali se na mene, oborili na pesak. Onda su videli Felistu s drugarima, pa im doviknuli da sam došao. I eto nas, opet svi u pesku – priseća se i pun divljenja priča o deci, koju je tamo upoznao. U sirotištima ih bude između 30 i 50, a sve “divna deca, upućena jedna na drugu s jakim osećajem zajedništva i pripadnosti”.
Manje para, više duše
Jednom je samo video da je dečak udario devojčicu i ljuti Luka ga je kaznio – svima je kupio voće sem njemu.
– Najteže mi je kad se dete udari, počne da plače i doziva mamu, a ja znam da je nema. Zagrlim ga ja, ali nije to majčin zagrljaj – zadrhta mu glas na tren, pa s osmehom nastavlja da priča da je u Africi upoznao mnogo ljudi, ostvario brojne kontakte dok mu telefon sve vreme blinka zbog poruka. Svi pitaju kad stiže.
– Ljudi su nasmejani. Svi mi se javljaju na ulici, nema veze što se ne znamo. Zaključio sam da je čovek, što je ekonomski siromašniji, u duši bogatiji, ali i zadovoljniji i srećniji. Tamo vri od života – ističe Luka.
Iako je sve vreme nasmejan, kaže da je malo pod presijom zbog puta.
– Ali u zgradi aerodroma u Surčinu ostavim sve što me tišti i samo mislim kako ću se igrati, nešto novo videti i uživati – kaže humanitarac koji će se 1. marta vratiti, ne s punim koferom stvari koje je poneo već pune glave uspomena i poznanstava.
Veliko srce
Preko Fejsbuk grupe Jagodinke, naš sagovornik je skupio dosta odeće za decu iz sirotišta, ali i tri stara telefona za bivše štićenike koji su upisali fakultete. Luka tvrdi i da učestvuje u svim lokalnim akcijama humanitarnog karaktera.
Strah nestao, oprez ostao
Priznaje da je u početku bilo straha od nepoznatog i priča koje je čuo.
– Na pijaci mi je čovek pružio ruku. Pružim i ja njemu, al on neće da me pusti. Malo sam se uspaničio. Vičem da me pusti, on ništa. Držao mi ruku bar minut dok nisam drugom “presekao”. Posle su mi objasnili da mi je on tako pokazivao dobrodošlicu – navodi Luka naglašavajući da jeste oprezan, ali da se ne plaši kad ide “dole” nijedne bolesti niti neprijatnosti jer nikada nije imao problema. Ako ne računamo onaj sa stomakom.
– Imao sam onaj osećaj pečenja. Želudac je prosto reagovao na hranu, ali se navikao posle 10 dana – kaže Luka te objašnjava da se u Africi od svake biljke nešto jede, bilo to koren, stablo, kora, list ili plod.
Osnova ishrane su im pirinač i ugali (nešto kao naš tvrđe spremljeni kačamak od belog brašna) uz dodatak, recimo barenog lista bundeve.
– I to jedu prstima. Ja sam tražio kašiku, dali mi, ali oni jedu rukama – dodaje Luka.
Susret za pamćenje
Posle Ugande išao je kao turista u Keniju, Tanzaniju i Zanzibar i oduševio se. Tada je imao i prvi kontakt sa sirotištima.
– Jedan dečak se nije igrao. Sedeo je sam i plakao. Pitam ga na engleskom zašto plače, a on mi se baci u zagrljaj. Kao krpelj se prilepi, al’ prestade da plače. To neću zaboraviti dok sam živ – ispričao nam je Luka.
Skitnica u duši
Luka je rođen u okolini Zvornika, a u Jagodini živi od 1983. odakle mu je supruga Mila. Imaju troje dece – Milenu (37) i sinove Bogdana (34) i Stevana (28), koje su iškolovali i situirali.
– Ovo je moja unuka Anđela (kaže dok pokazuje fotografije), ima četiri godine. Od troje dece, jedno unuče. Milena mi se udala pre mesec dana, pa se nadam još nekom unučetu – otkriva želju Luka.
Ne znamo za potomke, ali Mila nije imala razumevanja za njegove putešestvije. Već tri godine ne živi sa njim.
– Bez svađe me poljubila u obraz i rekla: “Do viđenja”. Jeste Afrika jedan od razloga – priznaje Luka koji je povratnu kartu do Afrike plaćao 800 evra, “sada prvi put 630, valjda zbog korone”. Plus nosi novac za hranu i trošak. Po povratku u Srbiju srce je puno, ali novčanik prazan, a sada i stan.
– U duši sam skitnica. I otac mi bio takav, putovao po staroj Jugoslaviji. Šta da kažem… Lepo mi je, uživam. Ko hoće da razume, razumeće. Ko neće, kako hoće – kaže pomirljivo.
Želja mu je bila da obiđe svet, ali “zna da od toga nema ništa, pa će gledati da svake godine poseti nešto, pa koliko stigne”. Voleo bi da vidi zemlje poput Bolivije, Čilea, Kube, Vijetnama, Kambodže.
Felista ko Čkalja
Od svih Lukinih anegdota jedna nam je ostavila poseban utisak:
– Jedan dan me Maria, glavna u sirotištu u Songei, odvela u šupu da zategnem dvadesetak motika. Imao sam malo alata, pa se snašao. Maria bila oduševljena jer su tako imali čime da okopaju kukuruz na njivi koje su dobili. Prijavio sam se da idem sa njima i starijom decom, a ponesem voćni jogurt sebi za užinu. Na pauzi smo svi jeli mango jer smo bili tik uz ogromno drvo. Uzmem onaj jogurt, ali mi se nije dopao. Rekoh daću ga najbližem detetu. Bila je to Felista. A ona, umesto da ga popije, pozvala je ostalu decu da operu ruke te svakome sipala pomalo u šake, koje su polizali. Na kraju bi kao kad Čkalja u “Kamiondžijama” svima delio pasulj, a za njega nije ostalo ništa. Tako ni kap za Felistu. Ali otišla je, sipala malo vode, promućkala i to popila. Ili kad je Luka imao u džepu tri bombone, a pored njega četvoro dece. Najstariji među njima je uzeo kamen i jednu prepolovio. I svi su dobili po komad. Dečak koji mu je posebno drag je mali Nuru kojeg je s nepune dve godine ukrala neka žena od majke. Policija je saznala da je dete ukradeno, pa ga je odvela u sirotište i počela da traga za majkom.
– Posle godinu dana sam otišao u Songeu i pitao gde je Nuru jer ga nije bilo i saznao da je policija našla njegovu majku i spojila ih. Mnogo sam srećan zbog toga – kaže s ogromnim osmehom na licu, pa se seti i muslimanke Šadie, koja se vezala za njega jer nema oca. To je, kaže, mana u Africi – muškarci lako napuštaju porodicu.
Migracija divljači
– U nacionalnom parku Masai Mara (Kenija) prisustvovao sam najvećoj migraciji divljači, zebri i bizona preko reke Mare. Oni pretrčavaju reku, a dole ih čekaju krokodili. Neverovatan prizor koji sam video davno u “Opstanku”.
Verski “problem”
Iz Zimbabvea zamalo da se vrati iz sirotišta prvog dana.
– Gledaju me tri sveštenika muslimana i kažu: “Selamun alejkum”, ja njima “Good morning”, oni opet svoje, ja svoje. Gura me lik koji me je doveo: “Kaži šta ti kažu.” Ja sam Bosanac, znam šta kažu, ja to neću. Domunđavali su se malo, a ovaj što me je doveo hvatao se za glavu. Primili su me, ali jedva jer sam hrišćanin – prepričava i dodaje da mu je bilo dobro i tamo.
