Sasvim je moguće da, pod određenim uslovima, neidentifikovana bespilotna letelica preleti tri NATO zemlje i padne u Zagreb, ali ostaje pitanje kako su to te zemlje dopustile, ocenio je za Tanjug urednik vazduhoplovnog portala “Tango six” Petar Vojinović.
On je istakao da za to mogu da budu dva razloga – da ga niko nije primetio ili da su zemlje kroz koje je avion prolazio, bez reakcije, jednostavno puštale da pređe u drugu državu.
Vojinović objašnjava da letelice manje veličine u odnosu na borbene avione, ukoliko ne lete velikom brzinom, nekada mogu da se pomešaju sa nekim drugim pa čak i sa atmosferskim prilikama.
– Radari i ceo sistem protivvazdušnog nadzora, pa čak i NATO-ov, traži visokoperformansne letelice kao što su rakete ili krstareće rakete. Da je tako nešto ušlo tu bi itekako bilo reakcije. Da je ušlo više aviona, i tu bi itekako bilo reakcije – objašnjava urednik “Tango sixa”.
On kao drugu mogućnost ostavlja da su ga zemlje preko kojih je preletao primetile, ali da s obzirom da je imala fiksnu, nepromenjivu putanju, da je letela stabilno,da su ga jednostavno propustile u sledeću državu, što se, kako objašnjava, ranije dešavalo sa putničkim avionima koji se ne jave kontroli leta.
– Svi ga prate, ali niko neće da podigne svoje avione da bi identifikovao cilj. Treba reći da takva letelica, koja sama leti kroz vazdušni prostor, ne može jednostavno da se identifikuje. Ako imate cilj, vaš sledeći korak je da ga identifikujete, da li je on vaš ili nije. Tu se obično dižu dežurni borbeni avioni da vizuelno uoče letelicu – kaže Vojinović.
On dodaje da je, ako je tačno da su Mađari 45 minuta pratili letelicu, moguće da jednostavno nisu hteli da reaguju jer su smatrali da nema nikakve preteće brzine, visine ili pravca.
Vojinović ističe da se, za sada, ništa pouzdano ne zna o letelici koja je pala u Zagreb. Jedan inostrani portal ga je identifikovao kao “tupoljev”, ali o tom nema potvrde i na pitanju njegovog identiteta sada radi hrvatsko ministarstvo odbrane. Zna se samo da nije bila borbena letelica ili krstareća raketa, kao i da nije nosila eksploziv jer bi tada, naglašava Vojinović, sve bilo drugačije.
Takođe, zna se da je iz Ukrajine prešao u Rumuniju, pa u Mađarsku i na kraju u Hrvatsku. Letelica se kretala pravolinijski, brzinom 700 kilometara na sat na visini od 1.300 metara.
Na pitanje da li bi se tako nešto, teoretski, moglo da dogodi i Srbiji, Vojinović odgovara potvrdno, ali uz slične uslove kao i u Hrvatskoj, bez obzira što je srpski PVO, kako ističe, svetlosnim godinama ispred hrvatskog.
– Moguće je, ako bude ista letelica, jedna, neprijavljena, da leti u veoma specifičnim uslovima, uvek može, pa čak i u našoj zemlji da nađe neke rupe ili prostore gde neće biti detektovana. Potpuni nadzor 24/7 i aktivacija svih mogućih PVO sistema bila je samo u ratu 1999. kada je celo dežurstva bilo podignuto na najveći mogući nivo – ističe urednik “Tango sixa”.
On naglašava da je problem što se nepoznati cilj mora identifikovati.
– Kada se on identifikuje, onda se vidi šta se radi po njemu u tehničkim aspektima PVO. Ako se dovoljno brzo identifikuje da je neprijateljska i ako leti u dubinu teritorije, mi imamo nekoliko slojeva PVO sa kojim ovakve ciljeve možemo veoma jednostavno da oborimo i tu nemam nikakav strah – poručuje Vojinović.
