Poljoprivredni proizvođači paradajza, nezadovoljni otkupnom cenom ovog povrća, isto su delili Leskovčanima na prostoru pijace kod nekadašnje autobuske stanice.
Dalibor Kocić iz Svirca kaže da je na kvantaškoj pijaci otkupna cena 10 dinara, a da se istovremeno uvozni paradajz u marketima prodaje desetostruko skuplje.
„I prošle godine smo imali sličnu situaciju, a revolt smo izrazili bacanjem paradajza, zbog čega su nas razapeli na krst. Zato ga danas poklanjamo. Ne možemo da ga prodamo, ili tačnije nećemo da ga damo po 10 dinara, a i to je diskutabilno. O nama niko ne vodi računa. Pita li se neko kako ćemo preživeti, jer mi drugi izvor prihoda nemamo. Dobili smo subvencionisane kredite, a kako da ih vratimo? Pitam se ko će i kako da pokrene proizvodnju sledeće godine.“
Kocić uverava da mnogi proizvođači ozbiljno razmišljaju kako i da li uopšte ostati u ovom poslu. „Nije reč samo o paradajzu. Do pre par dana je takva situacija bila sa krastavcem, bacali smo ga do pre par dana… Kad smo ga počupali, cena je malo skočila. Očekujem pomoć od države, od ministra Nedimovića, koji je obećao izvoz srpskog povrća u Emirate i gde već sve, ali je najvažnije da prestane uvoz od 1. juna iz Albanije, Makedonije, Španije i Holandije, kada stigne domaći paradajz. Neka omoguće da i mi zaradimo. Mi ne čuvamo te pare u slamarici. Seljak uvek nešto zida, obnavlja mehanizaciju, dograđuje i te pare se vrte u krug.“
Godinama se već preporučuje poljoprivrednicima da se udružuju, da stvaraju zadruge kako bi lakše svoju robu plasirali na tržište. Žarko Nikolić, iz Zemljoradničke zadruge „Bumbar“ iz Cekavice, koja postoji već 13 godina, kaže da se do sada ovo nije desilo.
„Nikako ne mogu da pristanem na to da se albanski i turski paradajz prodaje po 150 dinara, a da se naš daje za 20 dinara. Mi smo mnogo ulagali u zadrugu, dobijali smo bespovratna sredstva, radili projekte, pravili plastenike, ministar Krkobabić je hteo da to bude kako treba, ali na ovakav način je sve to džabe. Nema nama spasa, pogotovu ako ja u 43. godini počinjem da razmišljam da napustim ovu državu. Problem je u tome što trgovci hoće da imaju 200% marže, a seljak koji proizvodi paradajz se stavi pred svršen čin i mora da ga proda za 20 dinara. Ja to ne želim i neću da uradim, jednostavno neka čitav rod propadne u plastenicima.“
Nikolić navodi kao pozitivan primer odnos crnogorske države i kaže da tamo, kada stigne za berbu zećanski paradajz, ni turisti ne mogu da unesu jednu gajbicu.
„Država tako štiti svog proizvođača. Mi smo kao država institucija za sve oko nas, a dešavaju nam se ovakve stvari. To je stvarno katastrofa! Ali, s obzirom na to da je berba domaćeg paradajza tek počela, država, ukoliko želi, može da reaguje i spreči propast povrtara.“
