Srbi koji rade na građevini, u kožarama i fabrikama, dostojni su predstavnici otadžbine jer svojim neumornim radom i marljivošću govore lepo o Srbiji, kao zemlji iz koje dolaze. U Italiji ima i sunarodnika koji o rodnoj grudi govore na umetnički, uzvišeniji način. I jedni i drugi pričaju istim jezikom, jezikom rodoljublja. Svi imaju zajedničku misiju – sopstvenim delima i ponašanjem rehabilitovati majčicu Srbiju!
Majka i kćerka Slađana Milošanović i Aleksandra Vlku umetnice su koje na autentičan način, slikarstvom i muzikom, predstavljaju Srbiju. Slađana je već bila sagovornica “Vesti” u aprilu, kada je iz karantina pričala kako se pripremala za najveći hrišćanski praznik Uskrs.
Izložbe širom Veneta
Rodom je iz Majdanpeka, gde je radila kao matičar, a u Rezani, blizu Treviza, živi i radi više od dve decenije. Svoj slikarski talenat ponela je iz zavičaja kada ga je napustila sa 27 godina života, te daleke 2000. Tada su iz njene kičice počele da se rađaju prve slike u tuđini, u rasejanju. Još kao učenica nižih razreda osnovne škole počela je da se ističe svojim darom za crtanje. Sve njene crteže su obavezno slali na izložbe i, kako je sama rekla, žao joj je što nema uspomene na svoje prve slikarske korake, jer su sva ta dela ostala na tim izložbama. Slađana je volela da u odeljenju svima pomaže oko crtanja, jer ostali drugovi nisu imali taj dar kojim je ona mogla da se pohvali. Kada je već stasala, završila školu i počela da radi kao matičar u opštini, sudbina je htela da u njenu kancelariju uđe jedan lokalni slikar. Ne znajući za njen talenat, primetio je da ima izrazito lep rukopis i pitao je da li ona slika. Odgovorila mu je odrično. Predložio joj je da kupi platno i boje i onda ju je lično usmerio na pravi put slikarstva, sa koga se nije udaljavala, a njen urođeni dar doživeo je pravi procvat u Italiji.
– Pamtim sve ružne i teške dane u domovini, svu nemaštinu i siromaštvo, krpljenje kraja s krajem. Nije bilo lako baviti se slikanjem, kada su životni problemi veliki kao planina, kao Mont Everest, a ti si bos i nemoćan i ne možeš da dođeš do vrha te planine u koju gledaš. Ali sam, uprkos svemu, u sebi sačuvala klicu ljubavi za boje – priča Slađana za “Vesti”.
Počela je da slika i da izlaže, priređuje kolektivne i samostalne izložbe, njena dela su obišla pokrajinu Veneto, u kojoj umetnica živi od samog dolaska u Italiju.
– Za mene je umetnost jedna od veoma značajnih pojava koju čovek mora da sačuva, da voli i da joj se divi, da joj služi, kako bi ona ispunila naš duh i srce lepotom, radošću, milinom. Umetnost je sve to! Iz srca preko ruku izražavam moje snove i snoviđenja, bežeći iz svetske surove stvarnosti. U mom sanjalačkom slikarstvu nalazim skrovište od svega sto je ružno, negativno i loše. Beg u umetnost je moj spas. Bežati u umetnost ne znači da si umetnik, ali ovaj san je učinio da postanem strastvena umetnica – slikarka. Životnom snagom i lepotom prirode inspirišem i pokrećem svoju ljubav za slikarstvo, dajem joj krila, da se poetski izrazim i poslužim tom metaforom. Volim prirodu, ona je moj najveći izvor nadahnuća i pokretač. Podrazumeva se da volim cveće i boje, to su stvari koje tražim u ovom destruktivnom društvu, moralnom posrnuću i padu, degradaciji svih vrednosti i izopačenju ljudskih kvaliteta. Ono što je ružno je za pohvalu, a onome što je vredno izruguju se – dala je oduška svom ogorčenju naša sagovornica.
Prkos i ponos
Aleksandra Vlku (24) odrasla je u Italiji, a umetničku “žicu”, što se u narodu kaže, nasledila je od majke slikarke, ali za muziku. Umetnost ima dodirnih tačaka, baš kao i u zdravstvu: i hirurg i oftalmolog su različiti specijalisti, ali im je dodirna tačka medicina. Aleksandra je počela da svira klavir u svojoj trinaestoj godini. Kad je stekla samopouzdanje i kad je naučila dosta dobro da svira klavir, odlučila je da se okuša kao muzičarka. Našla je momke koji su bili voljni i zainteresovani da sa njom podele taj muzički izazov. Počeli su pevanjem tuđih pesama, a sad su postali dosta samostalni, ispekli zanat i komponuju oni sami.
– Na samom početku, kad je grupa nastala, zvala se “Moon of one night”,
ali kasnije smo promenili naziv u “Iced Fire”. Sviramo hard rok, ja sam vokal i pratnja na tastaturi, a ostali momci benda su gitaristi. Učestvovali smo na mnogim takmičenjima i nastupali na koncertima po regionu Veneto, gde svi mi živimo. Gostovali smo takođe i u televizijskim muzičkim programima. To nam daje elan da istrajemo i da se i dalje dokazujemo na takmičenjima.
Majka i kćerka, daleko od otadžbine, stvaranjem utoljavaju nostalgiju za svojim korenima, jedna bojama, druga notama, ali sve zajedno uliva se u harmoniju Univerzuma umetnosti.
Slađana i Aleksandra izložbama i koncertima doprinose da se Srbija pojavljuje na umetničkoj sceni prkosno i ponosno; da se o njoj govori uzvišeno i na pravi način i da se pobiju i prevaziđu sve medijske mahinacije i izmišljotine i tendenciozno iskrivljena slika naše otadžbine.
– Ja moram da budem potpuno iskrena, ne samo prema sebi, već i prema drugima, a ti drugi su, svakako, Italijani, i da javno kažem da sam mnogo ponosna na moje poreklo, na moje korene. Došla sam veoma mala u Italiju, kao dete, pre dve decenije, kada sam imala samo četiri, ali godine nisu nikada uticale, ne utiču, niti će ikada uticati na moju ljubav prema mom rodnom gradu, Majdanpeku, prema mojoj otadžbini i prema mom narodu. Ona je jednostavno vanvremenska! Na ovaj način činim da se uvek govori o Srbiji na lep i pozitivan način, to osećam kao neki zadatak, kad god izađem na podijum i uzmem mikrofon u ruku, ja pevam ne za publiku, ja pevam za moju Srbiju! – zaključuje ponosno i prkosno za “Vesti” Aleksandra Vlku, mlada devojka, koja mikrofonom i sopstvenim glasom, veliča Srbiju.
Dok nam je ovakvih branilaca i ambasadora, Srbija može da računa na lepu sliku i dobar glas širom Italije.
Senzibilitet jarkih boja
O Slađaninom stvaralaštvu pisali su mnogi poznati kritičari kao Lućana Pereti i Alesandra Bonaldo, koja je istakla:
“Slađana je žena visokog senzibiliteta i snažne plemenitosti; ko posmatra i uživa gledajući njene slike, ne sluti ni najmanje kroz šta je ona prošla, već u njima vidi prirodu, mir, mnogostrukost i šarenolikost jednog mogućeg sveta koji može da se ostvari. Njen dar joj dozvoljava da nam prikaže putem platna sopstvenu snagu, volju za pravim i stvarnim životom i postojanje pravih vrednosti kroz ljubav, prirodu, životinjski svet preko jarkih boja i simbola koji joj nikada ne ponestaju. Slađana je od slikarstva napravila ne samo svoje skrovište od stvarnosti, već i jedan svoj lični način postojanja, jednu pasiju sa kojom je rođena i koja će uvek ostati uz nju i sa njom. Pasija za slikanje, ona koja ne da umetniku da ostavi platno i kičicu, jer jedino tako jedan slikar se izražava i ispoljava svoj unutrašnji svet na najbolji način. Svojim umetničkim delima iznosi na svetlost svoju pravu prirodu senzibilne osobe; slikarka je ljubitelj mira i bratstva, ljubitelj prirode i njen poštovalac. Jasno se vidi bogatstvo mašte koja nije osuđena da umre u jednoj pravoj umetnici kao što je Slađana Milošanović”.
Bend niže uspehe
– U ponedeljak 7. septembra izvojevali smo pobedu za prvo mesto, što nam je, zaista, mnogo važno za našu ličnu satisfakciju, jer je potvrda našeg truda i napornog zajedničkog rada. Nije jednostavno uskladiti, primarnu aktivnost, posao, koji nam donosi hleb i ljubav, kao sekundarnu aktivnost, koja nam oplemenjuje život. Naš bend sačinjavaju: Andrea (bubnjevi), Kristijan (bas gitara), Franćesko (gitara), Luka (gitara) i ja, Aleksandra (vokal i tastatura). Pred nama je još naporan i dalek put, ali je važno da smo se zaputili, pa ćemo polako doći do cilja – ističe Aleksandra samouvereno i otresito za “Vesti”.
