Sonja Marjanović, mlada čelistkinja iz Beograda u Cirihu je tek godinu dana, ali kroz razgovor sa njom stiče se utisak da je mnogo duže u Švajcarskoj. Dobro govori nemački, što joj olakšava boravak, pa se brzo uklopila u društvo na Univerzitetu umetnosti. Kaže da sad radi na tome da nauči i dijalekt jer joj je integracija vrlo bitna. Grad joj se odmah dopao, živost je podseća na Beograd, koji joj u ovo doba korone jako nedostaje. Oba grada, kako kaže, animiraju ljude za koncerte klasične muzike, publika koja dolazi na ta dešavanja je obrazovana u tom pravcu i razlike, sem u veličini gradova, ne postoje.
Kada su “Vesti” u oktobru prošle godine posetile priznatog mladog pijanistu Ivana Bašića, on nas je upoznao sa Sonjom. Ponovo smo se sreli na Ciriškom univerzitetu umetnosti da čujemo i njenu priču.
Zbog novog naleta pandemije manje je studenata. Sa maskama na licu hodali smo po strogo označenim mestima i kako nam reče, naša domaćica, prava je sreća da još mogu da vežbaju pod ovakvim uslovima jer su u nekim kantonima, univerziteti u to vreme već bili zatvoreni za posete. Sonja smatra da je grad na reci Limat savršen za studiranje najviše zbog toga što je multikulturalan.
– Nijednog momenta nisam osetila odbojnost zato što dolazim iz Beograda. Naprotiv nema razlike između nas sa Balkana i ostalih studenata. Rekli su mi da će mi “ić” možda biti kamen spoticanja na ovim prostorima. Ja nisam stekla takav utisak, uvek istaknem odakle sam a oni kada vide šta predstavljam odnose se prema meni s poštovanjem. Ako se iskažete trudom i radom ne može da izostane uspeh.
Otkrila nam je da na fakultetu ima mnogo kolega iz Srbije.
– Kada sam došla ovde neke sam ljude već znala, nije trebalo dugo da upoznam i druge kolega iz naše zemlje. Ponosna sam, to moram ipak da kažem, na kolege koje imaju to znanje, talenat, pozitivan duh jer su upravo zbog toga izgradili drugačiju sliku naše zemlje. Nisam još upoznala srpsku zajednicu, udruženja ali svakodnevno upoznajem pojedince i velika je radost kada čujem maternji jezik u svetu – kaže Sonja.
Mnogo nastupa i nagrada prati njen rad od kako je počela da se bavi muzikom, a ona kaže da joj tek predstoji rad i da jedva čeka nove susrete s publikom. Na pitanje zašto baš muzika kao životni poziv odgovara da je kao dete bila veoma svestrana.
– Sve me je zanimalo. Inače, potičem iz porodice koja uopšte nije povezana s muzikom ako izuzmemo klavir koji je stajao u kući. Taj klavir je bio moj prvi dodir sa muzikom. Sa devet godina kada sam upisala osnovnu muzičku školu, bilo je apsolutno jasno da će muzika biti moj životni poziv. Volim muziku, i sve što je vezano za nju. Nikada mi nije dosadno da se njom bavim muzikom.
Svi znamo da deca koja se opredele za bilo koji instrument, imaju dve paralelne škole, teško je to sve ali kad nešto toliko volite crpite energiju za sve. To je, ja mislim, i preduslov za neku buduću uspešnu karijeru. Ta moja ambicija nije baš svima oko mene bila jasna ali sam imala veliku podršku porodice. Tata je mnogo radio od jutra do mraka, mama je radila samo pola dana i ona je bila ta koja me je vodila i odvodila na probe, pratila svaki moj korak, uspeh, ispit . Ona je zaista odigrala veliku ulogu, to mi sada ovde mnogo fali, pogotovu ova situacija sa koronom kad ste oslonjeni samo na razgovore preko žice, to nedostajanje je još veće – kaže naša sagovornica.
Sonja se sa setom priseća početaka u muzičkoj školi “Mokranjac” koja je najstarija obrazovna ustanova u Srbiji.
– Imala sam veliku sreću da je moj prvi profesor bio Đorđe Milošević. Violončelo je bila ljubav na prvi pogled, a on je dodatno rasplamsao. Umeo je đacima da da vetar u leđa i ulije ljubav prema instrumentu.
Taj period pamtim po tome da baš zbog njegovih jasnih smernica koje su u meni izgradile jasan stav, on je probudio ambiciju koja se nije ugasila do danas. Od njega sam mnogo naučila. Zato nisu izostajali ni nastupi, a ubrzo i nagrade.
Na pitanje gde vidi sebe u budućnosti u kojoj zemlji, kaže sledeće:
– Tek sam došla ovde tako da nemam jasnu predstavu šta će biti i kad će biti. Sve je ispred mene a ja sve što je vezano za muzikom volim pa gde me muzika odvede.
Usavršavanje
Sonja je u Beogradu studirala kod poznate profesorke Sandre Berić.
– U tom periodu od 18. do 22. godine kada ste već zreli kao ličnost njeno znanje mi je dalo dobru osnovu ali otvorilo još veću ambiciju da krenem dalje, u mom slučaju u Švajcarsku na dalje školovanje. Velika sreća i privilegija je takođe biti u klasi profesorke Martine Šukan. Ona je Švajcarkinja ali smo se nas dve od prvog susreta u Beogradu, razumele. Nisam tada ni slutila da će stvari ovako brzo ići i da ću posle našeg razgovora pakovati violončelo za Cirih. Pitala me je kakvi su mi planovi, meni je u tom momentu Švajcarska bila daleka i nedostižna, mislila sam da to sve mnogo košta, jer se ova zemlja ubraja u najskuplje na svetu za život. Rekla sam joj da želim da učim i da se usavršavam. Kockice su se poklopile i eto tu sam sada. Shvatila sam da se ovde drugačije odnose prema studentima umetnosti nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Ovde imamo prostorije u kojima možemo da vežbamo po ceo dan, a to je lukzus koji se ne može porediti sa ničim ostalim.
Budući pedagog
Sonja voli binu i pripreme za nastupe na sceni. Kaže da su to prave psihološke pripreme, a kreativna strana joj je najvažnija.
– Vrlo rado bih bila i profesor muzike. Pedagogija je nešto što mene jako zanima, ali rekla sam već, sve što je vezano za muziku meni je veliko radovanje.
Nagrade su podrška
O nagradama i načinu nagrađivanja kaže:
– Ovde je svaka nagrada praćena i novčanom nadoknadom, to je velika podrška mladom studentu koji je tek stigao iz druge zemlje. Vaš minuli rad je krunisan podrškom. Nastupala sam svuda po našoj zemlji i regionu tako da su i nagrade nekako same pristizale. Ovde sam nažalost došla u najgorem periodu, stvarno ne znamo kada će biti kraj ove priče i zaista mi nedostaju živi nastupi koji imaju tu energiju koja nama umetnicima mnogo znači. Eto mi sada vežbamo da budemo spremni za koncert, ali ta neizvesnost da li će ga i kada biti je ubitačna, jer mi živi nastupi i publika jako nedostaju.
Umetnost je lek
Neizbežnu temu Covid 19, Sonja je komentarisala ovako:
– Ovo vreme mi je samo dokazalo koliko je dobro što sam izabrala ono što najviše volim da radim. Bez obzira što sam svesna da je u ovo turobno vreme, nekako najmanje pažnje posvećeno umetnicima, ipak mislim da odustajanja nema i da, ako je ta ljubav tu, onda će svima biti lakše da se nose sa ovom situacijom. Zamislite da radim nešto što ne volim sada, mislim da bi situacija meni lično još teže pala. Jeste da nam fali publika, ali opet je tu mogućnost recimo da se snime koncerti, to možda za mnoge umetnike nije idealno rešenje, ali ono sada i ne postoji, moramo da se trudimo i da pronalazimo način kako da radimo svoj posao. Niko nije bio spreman na ovo, ali opet bar ovde za profesionalne umetnike postoje novčane odštete pa se lakše živi, nikada to nije dovoljno ali ima i zemalja gde umetnici ne dobiju ništa… Svakako treba istaći da umetnike moramo podržati jer nekako mi se čini da su umetnici upravo najlakše “otpisani” kada je ova pošast počela. Umetnost je lek, umetnost je nešto što nam pripada i ne smemo se odnositi prema tome kao prema luksuzu već kao ljudskom pravu. A bez muzike bi ovaj svet bio jedno tužno mesto… Medicinski je dokazana kao lekovita. Dakle ne smemo da zaboravimo koliko je muzika važna…
