Da je naš Vedran – inače, kako smo se uverili upravo na internetu, vredan i u drugim oblastima života – pogledao i u "Srpski rječnik", veoma bi sebi olakšao traganje: Vuk, naime, lepir navodi kao glavni oblik reči leptir i naglašava da se koristi u Sremu i u Bačkoj, kao i srodne reči lepirica i lepirić.
Ako znamo da je i iranski, kao i srpski, spada u grupu indo-evropskih jezika, ne čudi što tamo postoje grad i prezimena Lepir.
A što se mistike ovog prezimena tiče, navedimo da "Srpski mitološki rečnik" objašnjava da se u narodnim verovanjima leptir "povezuje sa predstavama demona", to jest – verovalo se da veštica, kad čini zla ljudima, "najčešće uzima oblik kakve ptice ili leptira", pa "ako se ubije leptir, uništi se i veštica".
Ovaj motiv poslužio je Milovanu Glišiću za zaista mističnu i maestralnu priču "Posle devedeset godina" koju je, isto toliko vremena kasnije, Đorđe Kadijević uobličio u antologijski film "Leptirica".
Ovog puta nećemo se domišljati zašto su nekim ljudima davali nadimak Lepir koji je posle postaja prezime u raznim oblicima, na primer Lepir – na Palama i Lepirović – jedna familija u Popovu Polju.
