Proizvodnju "lepinje sa sve" počeo je pre Drugog svetskog rata Vlajko Čarapić. Nakon rata tradiciju je nastavio Radomir Šuljagić. Od 1953. godine kod njega je došao na zanat Milan Lazić, da bi nakon 15 godina postao ortak svom majstoru. Majstor Radomir je posle tri godine otišao u penziju samo pod uslovom da se radnja i dalje zove Kod Šuljage što je njegov ortak bez pogovora prihvatio. Radnju sada vodi Milanov sin Dragan. Radnja je na istom mestu, u najužem gradskom jezgru, sa istim imenom firme, u ulici u kojoj su bile tri bojadžije, opančar Baceta, Ljupko vunovlačar, Toska jorgandžija, frizer Lajoš, Milan Gardić, kapadžija i majstor za šajkače, Gulan staklorezac …
Majstori su umrli, a sa njima su i zanati iščezli. Nema više ni poznate Trumanove kafane, u kojoj su se od ranih jutarnjih sati sklapali poslovi, a u njoj su užički boemi zore dočekivali.
Ekonomija i lokalĆerka Dragana Lazića završava Ekonomski fakultet pa se ozbiljno razmišlja kako da poboljšaju ponudu. |
Jedino još odoleva užička lepinja. Pravi se na isti način, po staroj recepturi, kao i pre pola veka. "Lepinju sa sve" Dragan Lazić je 2005. godine zaštitio u Zavodu za intelektualnu svojinu. Lepinja se blago zaseče po horizontali da se dobije udubljenje u njenom donjem delu. Tako se dobije deo koji liči na posudu. On se premazuje starim užičkim kajmakom, a preko njega se zaliva umućeno jaje. Taj deo se potom ubacuje u srpsku zidanu peć odnosno furunu na pečenje da bi se kajmak istopio. Potom se preliva pretopom (mocom ili močom ) koja se dobija nakon pečenja jagnjeta ili praseta. Na donji deo lepinje se stavlja poklopac i specijalitet je tada spreman za posluživanje. Za razblaživanje velike kalorijske vrednosti uz "lepinju sa sve" koristi se jogurt.
Šuljagina "lepinja sa sve" najbolja je u erskoj prestonici a tajna ovog specijaliteta je u ljubavi.
– Proizvodnju "lepinje sa sve" sam zavoleo kao dečak kad se u našoj radnji proizvodio hleb od kilo i dva kila. Iako sam završio srednju mašinsku školu, nisam se dvoumio da nastavim posao kojim se bavio moj otac. Supruga Mirjana vodi knjige. Moja radnja jedina u gradu ima kompletnu izradu "lepinje sa sve". Pravim lepinju koja je uvek teška 200 grama, a pečem "lepinju sa sve" jedini u gradu na bukovim drvima što joj daje poseban ukus. U njoj nema nikakvih aditiva, slađe je za doručak pojesti "lepinju sa sve" nego kiflu jer ne izaziva gorušicu.
Kad se na ovim prostorima na sve moguće načine borilo protiv privatnog sektora na udaru se našla i lepinja sa sve.
– Kad je počeo da radi društveno preduzeće "Sreten Gudurić", Milena Pinja Penezić je pozvala svoga brata Krcuna da nam ne zatvore radnju. Proradile su kumovske veze a Pinja je svome bratu kazala da ako zatvore pekarsku radnju neće imati gde da ispeku prase za Božić. Iako su bili komunisti, slavili su Božić – priča nam Lazić.
On je nezadovoljan turističkom prezentacijom grada.
– Pre nekoliko dana jedan Japanac je šetao po gradu i tražio Šuljagu. Dolaze sa svih strana sveta da probaju moj specijalitet, a gradska turistička organizacija ne može da postavi jedan bilbord da izreklamira "lepinju sa sve" i da obavesti turiste gde se radnja nalazi. Iz iste organizacije putuju po sajmovima promovišu turističku ponudu grada, a mene zaboravljaju. Neki koji misle da je vreme u Užicu počelo sa njihovim zapošljavanjem u turističkoj organizaciji. Na ulasku u grad se nalazi otpad i niko to da primeti. Sa takvim odnosom ne može se razvijati turizam, a Užice ima šta da ponudi ne samo domaćem već i inostranom turisti – ogorčen je Lazić.
