Teško da može da se nađe neko poput Lepave Lepe Lukić (82). Ne samo što joj je bog dao božanstven glas, već iz nje izbija ono najlepše i najvrednije s našeg tla.
Velika slava i bogat buran život učinili su je jakom i samosvesnom, na zemlji sa obe noge i ličnošću koja oduševi nakon prve rečenice.Gledajući emisije u kojima učestvujete i nove fotografije, niko vam ne bi dao toliko godina.
– Ja ne bih ni primila. Mogu da daju koliko hoće, ne bih uzela (smeh).
Izgledate negovano. Da li je u pitanju način života, umerenost u svemu?
– Ma nisam umerena. Niti šetam, niti radim vežbe, ništa! Sve je to prirodno, čista genetika. Povukla sam na majku.
Dakle, sada kupimo plodove onoga što smo zaslužili u životu? I izgled i zdravlje?
– Jeste, baš tako. A ja sve to posedujem. Zdrava sam, puna energije, ništa mi nije teško. Ne volim da stanem zato što nisam žena koja voli da se zatvori u četiri zida. A traže me svuda, hvala bogu.
Na šta ste padali kod muškaraca? Na izgled, pamet, duhovitost?
– Izgled, izgled. I da bude dobar čovek. U kući nisam dala da osete da sam Lepa Lukić. To sam bila za publiku, a za partnera sam bila skromna. Nisu se usuđivali niti tražili da im ugađam. Voleli su me. Ako se nešto poremeti, ja kidam i idem dalje. Nikoga nisam ugrozila, uzimala muževe koji su oženjeni, pa da ih razvodim. Nije me zanimao čovek koji ima ženu jer neću da delim nikoga – bude sa mnom, pa ide kući kod žene. Šta će mi taj? Ako ga voliš, hoćeš ga za sebe.
Postoji li muškarac koga se sećate i žalite za njim?
– Imala sam jednog, Duška Štrpca. On mi je bio partner sedam godina. Umro je u 52. godini, a 11 je bio mlađi od mene. Eto, vidite da nema veze koliko si mlađi kad umireš tako mlad. On nije zatvorio moja vrata leđima i njemu sam išla na 40 dana. Putevi su nam se razišli zato što mu je sin bio u Americi, tugovao je za njim, patio, i otišao tamo. Tamo je i umro, u Čikagu. Njega mogu da pohvalim. Svi su me cenili i sa svima sam u dobrim odnosima, zaslužila sam to.
Prva ste javna ličnost koja je pre više decenija priznala da veoma pati što nema dece. Ima li još tragova te patnje?
– Prevazišla sam, to nije više to. Ali, da sam kao ovi roditelji koji imaju nevaljalu decu… Zamisli, unuk ubio babu. To da doživim? Bolje da ih nemam nikad. Verovatno je bog mislio na mene. Ko zna koliko bih razmazila to dete (smeh). Imam macu koja je kao dete. Kažem joj: “Kćeri, dođi kod majke”, i ona odmah dođe. Sve čuje i sve razume. Nisam je dresirala, ali izgleda da se izdresirala sama.
