Lenjin “pucao” na Lenjina

MOĆNI ZLIKOVAC: Jankov Sverdlov je bio jedan od glavnih projektanata "crvenog terora"

U memoarima, objavljenim 40 godina posle atentata na Lenjina, Pavel Maljkov, komandant Kremlja, opisao je sudbinu atentatorke Fani Kaplan. Već 3. septembra, četvrtog dana po atentatu, dobio je uputstva direktno od Jakova Sverdlova, jednog od najmoćnijih ljudi Čeke: da Kaplanovu strelja odmah, i to lično. Streljanje je obavljeno sutradan u garaži, a ostaci žrtve nestali su bez traga. Kaplanova se, prema službenom svedoku, pesniku Damjanu Bednom, držala hrabro, ne izustivši ni reč.

Dva revolveraša
Pošto se isuviše protivrečnih stvari događalo između 30. avgusta i 4. septembra, poslednji atentat na Lenjina i danas privlači pažnju. Nije sprovedena ni temeljna istraga a kamoli suđenje, pa se odmah nametnulo pitanje da li je streljan pravi krivac. Istragu je paralelno vodio i Zamoskovrecki vojni komesarijat. Od 18 svedoka koji su dovedeni u Komesarijat, niko zaista nije video Kaplanovu da puca, već samo neku žensku ruku, dok je Lenjinov vozač Gilj kasnije izjavio: "Kada je Lenjin već bio na tri koraka od automobila, ja sam iza nekoliko ljudi video ispruženu žensku ruku s brauningom. Bila su tri pucnja, posle čega sam potrčao na tu stranu odakle se pucalo. Žena koja je pucala bacila mi je pod noge revolver i sakrila se u gomili. Taj revolver je ležao pod mojim nogama. U mom prisustvu revolver niko nije podigao. Ispravljam se, žensku ruku s brauningom sam video posle prvog pucnja". Međutim, u tašni koju su oduzeli Fani Kaplan, bio je njen brauning! A brauning, koji je navodno bačen pred vozača, doneo je u sedište Čeke jedan boljševik posle tri dana. Osim toga, jedan čekista je tri dana kasnije na mestu atentata našao četiri čaure ispaljene iz brauninga, dok su svi svedoci tvrdili su da su čuli samo tri pucnja. Kada su u upoređeni meci izvađeni iz Lenjinovog tela, prvi tokom operacije 1922, i drugi, dve godine kasnije, posle njegove smrti, ispostavilo se da su meci bili različiti, baš kao i nađene čaure. Sve je ukazivalo na dva atentatora.
Jakov Mihailovič Sverdlov, bezosećajni zlikovac, i uz Lenjina glavni projektant "crvenog terora" u kome će nestati i do danas nepoznat broj Rusa, držao je u svojim rukama ogromnu vlast. Njegove nadležnosti protezale su se i na službu bezbednosti Čeku, koja je bila glavni istražitelj atentata na Vođu. Sverdlov je sročio proglas koji je objavljen odmah po atentatu, i u njemu je stajalo: "Pre nekoliko časova izvršen je zločinački atentat na druga Lenjina. Posle održanog mitinga drug Lenjin je ranjen. Uhapšena su dva atentatora. Njihov identitet je poznat. Mi ne sumnjamo u to da će biti nađeni tragovi desnih esera, najamnika Engleza i Francuza". Izveštaj je objavljen u 22.40 časa. Međutim, prema vozaču Gilju, atentat na Lenjina izvršen je posle njegovog obraćanja radnicima u Zavodu Miheljson, koje je trajalo oko pola časa. Lenjin je stigao u fabriku u 22 časa, što znači da je na njega pucano najranije u 22.30 a najkasnije u 22.40 časa, jer je usput, do kola, slušao i pritužbe jedne građanke, koja je potom takođe ranjena u pucnjavi.

KRVAVI SEPTEMBAR: Početak obračuna sa starim i novim neprijateljima SSSR

 

Ispostavlja se, dakle, da je saopštenje napisano pre nego što se atentat i dogodio! Osim toga, ko je bio drugi atentator, pored Fani Kaplan, i ko je, zapravo, pogodio Lenjina? Međutim, Sverdlov se već sutradan odrekao svoje tvrdnje o dva atentatora, a isto tako je i Čeka prešla preko svog nalaza, a to je, da su pronađene čaure pripadale mecima različitih kalibara. Sverdlov je mogao da bude "dalekovid" samo ako je imao saznanja o atentatu a ništa nije učinio da obavesti Lenjina (naprotiv, Lenjin je bio "oslobođen" bilo kakvog obezbeđenja, što je još jedan kuriozitet), ili, ako je bio umešan u atentat, pa je unapred odredio krivce. Nekoliko istraživača podržava tezu da je Sverdlov sve unapred znao, i unapred sročio saopštenje o atentatu, samo što u trenutku, kada ga je emitovao, nije znao gde je pucano na Lenjina, da li za vreme mitinga u bivšoj zgradi Žitne berze ili u Zavodu Miheljson. Ta teza dalje vodi do druge, da je Sverdlov znao da Vođa neće pri tom smrtno stradati, što je mnoge navelo na sledeću sumnju – da je u atentatu na Lenjina bio umešan i sam Lenjin!
Sačuvana dokumenta pokazuju da se Vladimir Iljič Lenjin čudesno brzo oporavio od rana koje su mu bile nanete 30. avgusta. On je već 16. septembra prisustvovao sednici Centralnog komiteta, a uveče istog dana rukovodio sednicom Saveta narodnih komesara. Od mnogih neverovatnosti i nelogičnosti nastale su brojne verzije šta se, zapravo, dogodilo, jer se to ni danas, skoro vek kasnije, pouzdano ne zna. Najradikalniju tezu izneo je Oleg Vasiljev u "Nezavisnim novinama" 1992. godine. On tvrdi da atentata na Lenjina uopšte nije bilo, da je sve što se zbilo namešteno. Uloge su unapred podeljene, kao i oružje sa

sadržaj tašne Fani Kaplan

 

ćorcima, Fani Kaplan je žrtveni jarac, a u zaveri su učestvovali i svi lekari. Tražio se samo povod za početak terora, a boljeg nije bilo od atentata na samu ikonu Revolucije. Štaviše, istog dana izvršen i atentat na Urickog, predsednika petrogradske Čeke i ministra unutrašnjih poslova Severne oblasti. Bio je to sticaj prilika kakav se nije smeo propustiti. Za Jakova Sverdlova slučaj je bio zaključen onog trenutka kada je Fani Kaplan priznala, verovatno pod iznudom, da je pucala na Lenjina. On druge dokaze nije tražio, jer bi se time samo usporila odluka koja je unapred bila doneta. Uvođenje "crvenog terora" najavio je tri dana pre stupanja na snagu sam Sverdlov, na sastanku VCIK, održanom 2. septembra i rekao:
– Nama su objavili rat, i mi ćemo odgovoriti ratom. I, što žešći bude početak, to ćemo pre stići do kraja! Istog dana doneta je i odluka da se Fani Kaplan proglasi krivom i strelja. Kao dan kada su boljševici u Rusiji zaveli "crveni teror", doba u kojem je streljanje Kaplanove bez suđenja i dokaza otvorilo put istovetnom stradanju mnogih opozicionara, intelektualaca, aristokrata i sveštenika, smatra se 5. septembar 1918. godine. Samo dan posle egzekucije navodne atentatorke Savet narodnih komesara RSFSR doneo je odgovarajući dekret. Lenjin nije bio prisutan, ali su usvojeni svi njegovi predlozi kako da
boljševici sačuvaju vlast putem masovne represije.

Mračno nasleđe
"Crveni teror" je kao vrsta vanrednog stanja trajao jedan mesec. Ukinut je 6. novembra iste godine. Ali, nastavljeni su progoni, hapšenja i streljanja bez suđenja za sve one koje je Čeka smatrala neprijateljima Revolucije. Poslednji atentat na Lenjina u isto vreme je postao klica za rađanje kulta ličnosti najpre njegovog, koji će kasnije Staljin dovesti do vrhunca. Lenjin je umro januara 1924. godine, poluparalizovan i sklerotičan.