Priredbe kojima se sećamo početka Prvog svetskog rata povod su da se zamislimo o nacionalnom identitetu.
Milovan Đilas u jednom od poslednjih intervjua govorio je o različitom doživljaju Prvog i Drugog svetskog rata u našem narodu. Jasno je uočio da je osećaj tragičnosti Drugog svetskog rata veći nego u odnosu na prethodni iako su žrtve bile manje nego 1914.-1918. Zaključio je da to nije zbog proteka vremena, nego stoga što je Prvi svetski rat doživljen kao viteška odbrana u kojoj je žrtvovanje izraz vrhunske čovečnosti, a potonji rat kao bratoubilaštvo ispunjeno prljavštinom.
O srpskim deobama Drugog rata već je napisano mnogo i interesuje me još samo gde smo u toj priči dok na scenu stupa već peta ili ne znam koja generacija rođena posle 1945.
Osamdesetih godina stege su već popuštale, pa se tako dogodilo da se moj drug često u pisanim zadacima bavio četnicima. Desilo se i da ga je profesorka uz uobičajenu temu o revoluciji i partizanima gotovo zamolila da se okane četnika. Sledećeg časa došla je besna kao ris i naredila mu da pročita sastav pred odeljenjem. Mnogo je vremena prošlo, ali je to otprilike izgledalo: "Drug Tito je komandovao partizanima. Oni su se borili protiv Nemaca, domaćih izdajnika i četnika, a četnici su bili…"
Dakle, kako god bilo, ista opsesija bila je prisutna.
Desetak godina kasnije gledao sam kako u Miloševićevo vreme milicija bije narod bez milosti i jebe mu majku četničku. Krvi na asfaltu bogami dosta, srpska mladež puzi kolovozom, a bilo je i polomljenih dečjih kolica, slično Ajzenštajnovom filmu. Četnike nisam video, pa čak ni nekoga s bradom.
Kasnije mi je policajac iz Prokuplja rekao: "Ja se ovde mrznem u kordonu, a kod kuće imam suprasnu krmaču."
Razumeo sam ga, kod kuće porodice bez glave, a oni se zamajavaju po Beogradu. Pa kada je napetost naredbom režima oslobođena iskalili su se na narodu, kada već ne mogu da dohvate do Predsedništva Republike. Psovanje četničke majke bilo je samo dodatni stimulans da udaraju jače.
To je čak i banalan primer, ali dobro pokazuje kako sahranjene deobe mogu da se povampire, pa i koliko dodatnog zla da donesu u kritičnoj situaciji u kakvoj živimo već tri decenije, a ako uzmemo i druga merila, znatno duže.
Vreme je odavno bilo da jednostavno ostavimo to za sobom. Jer nismo četnici ni partizani, nego potomci tih generacija. I nemamo zbog čega da se svađamo ili mirimo, ni da dopuštamo da nam preostali starci i zadrti ljudi s poznavanjem nacionalne istorije i kulture na nivou kafanskog predanja prenose zlu krv s kolena na koleno. Oni nisu mogli da se pomire i dogovore i to je njihov problem. Ako nastavimo s time, kakvi smo još ćemo se ponovo podeliti na Obrenovićevce i Karađorđevićevce, pa ćemo da mlatimo s time dok nam životi prolaze u bedi. Neka to istoričarima.
Stoga mi je krivo što obeležavanje događaja s početka Prvog svetskog rata nije osmišljeno već predstavlja samo kalendarsko praćenje davnih zbivanja. Jer mi više nismo Jugoslavija, nego opet Srbija, i naš identitet je jasan i jedinstven i predstavlja čist uzor i čvrst temelj, ali samo bez dodataka.
Mislio sam za kraj da uzmem naš primer, ali odustajem, jer uvek će se naći neko ko će da se razulari. Zato ću da ispričam o izbegličkim danima generala Denikina, Antona Ivanoviča, koji je bio vođa Belogardejaca uz Kolčaka i Vrangelja.
Poraz u revoluciji oterao ga je u Francusku, gde su ga 1940. uhvatili Nemci i poslali u konclogor. Odbio je saradnju, pa su digli ruke i čak ga pustili. U Mimizanu kod Bordoa slušao je kradom radio, a jutrom izlazio na ulicu i javno se radovao napredovanju Crvene Armije. Seljani su mu govorili da će da bude ubijen ako komunisti pobede i prođu kroz Berlin u Francusku. Odgovarao im je: "To pobeđuje ruski vojnik." Dakle, neka i ubiju, bitno je da ruski vojnik pobeđuje, pa bio crven ili beo.
Jer narod ne postaje velik samo brojem, nego i jasnim opštim identitetom i duhom, što je naša lekcija iz Prvog svetskog rata.
