Ljudi koji na svojoj koži nisu osetili veliki požar ne mogu u potpunosti da razumeju tragediju kroz koju su prošle žrtve. U subotu će biti prilika da se mnogi, makar u svojim mislima, saosećaju sa njihovim bolom i još jednom pokažu solidarnost.
Godinu dana posle Crne subote, pojedincima su rane od opekotina i zadobijenih povreda zalečene, ali posledice i teret tragedije koje su ostavile na njihovim dušama nosiće do kraja života.
Preživeli će se okupiti ispred nekadašnjih zgarišta svojih domova kako bi se podsetili stravičnih prizora u kojima su izgubili najbliže, na trenutke kada su bespomoćno posmatrali nezaustavljivu vatrenu stihiju koja je gutala njihovu stečenu imovinu.
|
Istraga o uzrocima Zvaničan izveštaj Kraljevske komisije, koja je utvrđivala uzroke požara, neće biti završen do sredine ove godine, ali su prvi podaci istrage jasno ukazali na potrebu bolje komandne odgovornosti u vatrogasnoj službi CFA, ali i na pogrešno verovanje da vlasnici dobro opremljenih kuća mogu da se zaštite od požara. Iako izgleda da novi sistem uzbunjivanja građana na opasnost od požara i uvedeni "crveni signal" možda više odgovara administraciji, kako bi izgledalo da upozoravaju ljude da se ranije evakuišu, dovoljno je da se podsetimo da je prošle godine veliki broj građana ignorisao sva upozorenja ili nije znao kako da postupa po njima. Lekciju iz prošlogodišnjeg požara svi mora da nauče, to je najmanje što traže žrtve požara kako njihovi životi ne bi bili uzaludno izgubljeni, piše "Australijen". |
Dani posle požara, kada su shvatili obim i posledice tragedije, za neke su bili teži od povreda koje su zadobili. Vatra je odnela veliki broj ljudskih života, većina njih stradala je dok su goloruki štitili domove od podivljale vatre u Sent Andrjusu, Strathevenu, Kinglejku i Mersivilu, ali i drugim manjim mestima izvan Melbruna i Gipslenda. Nažalost, neki su poginuli jer su prekasno poslušali savete i napustili ugroženo područje.
Godinu dana kasnije ljudi su se, kao i priroda, različitom brzinom i pod drugačijim okolnosima oporavljali od tragedije. U spaljene šume polako je počeo da se vraća život, neke od njih ponovo su ozelenile, što je onima koji su ostali da tamo žive, dalo novu nadu da dolaze bolji dani. Sada je na državnim službama da boljim planiranjem, promenom procesa evakuacije ohrabre građane da će u svakoj drugoj prilici kada budu bili ugroženi imati bolju podršku spasilačkih službi.
Iako proces obnove ne ide tempom kakav su žrtve priželjkivale, celokupna australijska zajednica definitivno je pružila veliku pomoć. Vatra je u potpunosti uništila više od 2.000 imanja, a oštetila još 1.500. Do kraja januara izdato je 1.400 građevinskih dozvola za početak obnove.
Prema podacima Komisije za obnovu i rekonstrukciju požarom pogođenih delova Viktorije, oko 60 odsto stanovnika, koji su ostali bez krova nad glavom na Crnu subotu, odlučilo je da ostane, a država je izgradila privremeni smeštaj za oko 300 ljudi, dok čekaju na završetak svojih kuća. To, ipak, nije dovoljno za nastavak njihovih života. Potrebno je mnogo više za obnovu uništenih zajednica koje su u većini slučajeva živele od turizma.
Turisti još nisu počeli da se vraćaju u brdovite predele iznad Melburna. Vlasnici porodičnih biznisa koji su u požaru izgubili svoju opremu i dalje ne mogu da rade. Nadležni moraju defintivno da urade nešto kako bi zaustavili selidbe ljudi s ovog područja, koji najčešće odlaze u potrazi za poslom.
Merisvil ponovo živi
U Merisvilu, koji je na Crnu subotu gotovo uništen u požaru, ovih dana najradosnije zvuke ne prave ptice koje su počele da se vraćaju u šume već zvuci ukucavanja eksera u grede. Mesto koje je bukvalno sprženo 7. februara, i u kojem je požar odneo 34 ljudska života, polako ali sigurno se diže iz pepela.
Tokom poslednjih meseci izgrađeno je novih 20 kuća, dok se još 50 nalaze u različitim fazama izgradnje. Žagor uposlenih majstora, sirene kamiona dok odlaze na građevinske lokacije i zvuci udaranja čekićem, muzika su koja sigurno prija ušima stanovnika Merisvila. Samo pre 12 meseci, ovo mesto je ličilo na veliko zgarište. Samo mali broj kuća izbegao je katastrofu.
Dvanaest meseci kasnije život se vratio, iako u glavnoj trgovinskoj ulici Marčsion i danas ima napuštenih placeva, mali biznisi su opet otvorili vrata, verujući da za njih ima budućnosti.
Za preživelog 77-godišnjeg Lena Sanda, ovo su pozitivni znaci da će se život polako vratiti, ali i shvatanje da se neki koji su bolji život potražili na nekom drugom mestu neće vraćati u Merisvil. – Ne mislim da će ovde ikada više biti isto – kaže Len.
Njegov sin Darel borio se na Crnu subotu protiv vatre kako bi spasio porodičnu kuću, ali njegova kćerka Čeril je ostala bez krova nad glavom, pa je odlučila da se zauvek odseli.
Za penzionisanu gradsku istoričarku Meri Keneli i njenog muža Rega, poslednjih 12 meseci bili su ispunjeni gorčinom. Žive u iznajmljenom stanu u istočnom Melburnu, čekajući da i njihov dom u Merisvilu ponovo bude sagrađen. – Poslednja godina bila je pravi pakao za nas, ali počela je nova godina i pokušavamo da budemo pozitivni – kaže 71-godišnja Meri.
Suviše jak da bi umro
Turisti koji prolaze kroz Kinglejk naići će na natpis sa porukom: "Kinglejk je previše jak da bi umro". Na istom ovom putu, prošle godine, ostao je zapaljen automobil sa telima ljudi koji su panično pokušali da umaknu požaru.
Kinglejk polako staje na noge, iako je u požaru poginulo čak 41 meštana. Posle 7. februara Kinglejk je ličio na grad duhova, a sada izgleda kao veliko gradilište sa stambenim konstrukcijama i građevinskim radnicima.
Ukoliko se sada prošetate njegovim ulicama, skoro i da možete da zaboravite da se u Kinglejku dogodio požar. Srećni ljudi sede ispred kafića, biciklisti prolaze ulicama, užurbani građevinski radnici hitaju unaokolo i gotovo da nema znaka da su te iste ulice pre godinu dana bile ulice smrti.
Ipak, ljudi ne zaboravljaju šta im se dogodilo. U privremenim montažnim kućama živi 60 porodica koje su izgubile sve. Područje nacionalnog parka i njegova okolina, koji je zahvatila vatra, i danas su crni.
Ljudi u Kinglejku s ponosom govore o novom velikom talasu novorođenih beba, lokalnom fudbalskom klubu koji se plasirao u viši rang takmičenja, kako kaže meštanin Majkl O’Mera, sve to stvara "fantastično pozitivnu" atmosferu u gradu. Međutim, ova nedelja, kada se obeležava tragedija, ne može dovoljno brzo da prođe za O’Meria.
– Za obnovu će biti potrebno mnogo godina. Ima ljudi koji još nisu odlučili da li će ostati, otići, ponovo izgraditi kuće – kaže Majkl. – Mislim da će se ova pitanja rešiti posle prve godišnjice. Mislim da će ona biti ključna za odlučivanje. Ovo će biti značajna godina za budućnost. Prošle godine smo bili u šoku, a sada moramo da odlučimo šta ćemo dalje.
