Fudbal u Srbiji prestao je da bude isti onog 19. maja 2019. Tog dana je izgledalo kao da nebo plače. Saša Ilić odigrao je oproštajni meč u Humskoj, a koji dan kasnije, pobedom nad Crvenom zvezdom u finalu Kupa Srbije stavio je tačku na bogatu karijeru. U 26 godina profesionalnog fudbala stalo je mnogo toga, ponajviše utakmica u dresu Partizana, gde je rekorder – 873. Sale je postao nedodirljiv, prešišavši i legendarnog Momčila Vukotića, koji je odigrao 791 meč za crno-bele.
Navijačima iz Humske i dalje odzvanja ono: “Ja bih da igra još malo, jer je Sale samo jedan…” Ipak, realnost je drugačija. Danas je legendarni Ilić na drugoj funkciji, u taboru crno-belih, ali sa Banovog brda.
Da sam znao, još bih igrao
Da li je lakše biti trener, ili igrač?
– Igrač, to sam ubeđen. Zavisiš samo od sebe i odgovaraš za sopstvene postupke. Kada si trener, imaš 30 igrača, donosiš odluke koje u određenom trenutku nekom igraču ne odgovaraju, drugom da… Dok igraš, zavisiš od sebe. Da sam znao da je ovako teško, bolje da sam još igrao, a igrao sam do 42. – pola u šali, pola uistinu će Saša Ilić prilikom posete “Vestima”.
Ko vam je usadio ljubav prema Partizanu?
– Tata! On je veliki partizanovac i od rođenja mi je usadio ljuabv prema crno-belima. To kod nas ide s kolena na koleno. Ja usađujem mojoj deci, nadam se da će oni njihovoj… Da se nastavi niz.
Uvek ste imali poštovanje od navijača Crvene zvezde. Da li ste ikada doživeli neku neprijatnost?
– Možda jednu, ali to je bilo davno i reč je o pojedinačnom ispadu. Supruga mi je bila trudna, bila su neka dobacivanja, koja su preuveličana. Imao sam veliko poštovanje od delija. Rekao sam čime se to zaslužuje… Imam mnogo prijatelja koji navijaju za Crvenu zvezdu. Sve u granicama dozvoljenog. Volim Partizan, ali poštujem crveno-bele, uvek sam se tako postavljao, pa verovatno zbog toga nikada nisam imao neke probleme. Ne delim savete, ali mislim da je to pravi put, kojim bi trebalo da idu mlađi naraštaji. Možeš da voliš neki klub koliko god hoćeš, ali moraš da poštuješ druge.
Znam da sam legenda
Rekorder ste po broju mečeva u dresu Partizana. Uveliko ste premašili 800, odnosno bliži ste broju 900… Da li u budućnosti neko može da nadmaši vaš učinak?
– Voleo bih da se posle mene pojavi neki igrač koji će “celu karijeru” da provede u Partizanu, jer je to znak da crno-beli idu u pravom smeru. To znači da klub može da funkcioniše i bez prodaje igrača. To će biti izuzetno teško… Ne znam koliko je utakmica na kraju bilo. Iskreno, voleo bih da se to desi, u najkraćem roku. Ipak, sa ove tačke gledišta, nema šanse.
Kako gledate na to kada kažu “Sale legenda”? Da li doživljavate sebe tako?
– Da! Rekao sam već, kao legenda se ne gleda da li je neko dobar igrač, ili nije. Ljudi mora da naprave razliku. Nisam skroman, već svestan da su mnogi fudbaleri koji su igrali u Humskoj bili vanserijski, a nisu legende. To se ne postaje zahvaljujući tome koliko si kvalitetan. Daleko od toga da sam bio najbolji u istoriji Partizana, nisam ni blizu, ali legenda sam jer sam blizu 20 godina profesionalnog fudbala proveo u Humskoj. Po tome sam prepoznatljiv.
Boleo je svaki poraz od Zvezde
Najbolniji trenutak u karijeri?
– Uh, bilo ih je mnogo. Sigurno će svi, kao iz topa, reći “promašena šansa protiv Real Madrida”. Meni je teže pao svaki poraz od Crvene zvezde, posebno oni koji su odlučivali o tituli, ili Kupu Srbije. Sigurno da mi je bilo teško kada sam promašio tu neverovatnu priliku protiv Madriađana, jer se sa njima ne igra svakodnevno, ali nije to najgore. Bilo je tu i nekih eliminacija od Rapida, Slavije iz Praga, Šamroka, ti momenti su mi teže pali, nego promašaj protiv Real Madrid.
Najsrećniji momenat na terenu?
– Svaka pobeda, posebno one protiv komšija, mnogo znače. Tu su utakmice, koje su direktno odlučivale o tituli. To su posebni momenti, kao i ona dva meča protiv Njukasla i Anderlehta, kada smo se plasirali u Ligu šampiona. To su momenti koje nikada u životu neću zaboraviti sa jedne strane, a sa druge, znam kako smo ja i saigrači, doživljavali te trenutke kada smo igrali protiv Engleza i Belgijanaca. Imali smo sreće da oba puta prođemo na penale. Pamtiću to do kraja života.
Debi iz snova
Iz Humske ste otišli u Galatasaraj. Na debiju ste postigli dva pogotka, u pobedi nad Konjasporom 2:1. Šta se dešavalo posle tog meča?
– Poziv Galate došao je kada sam bio na pripremama sa Partizanom, za sezonu 2005/06. Odjednom se pojavila opcija da me Turci žele, Partizan je izašao u susret i otišao sam. Imao sam abnormalnu sreću, jer treba prvo pobediti nekoga, pa još dati dva gola za pobedu, u debitantskom nastupu. Turci su izuzetni fanatici, slični nama i kod njih nema sredine. Ne trpe prosek, ali ja sam na sve to navikao među crno-belima. Kada igraš dobro, ti si Bog, kada igraš loše, ti si najgori igrač za turske navijače. Takvi su i naši. Vole do srži. Imao sam odlične dve godine u Turskoj. Pričam i na fudbalskom planu i, ovako, životno.
Ipak, bilo je i nečega što ne valja?
– Znate da ja nisam osoba koja voli da se pojavljuje u javnosti, a Turci imaju milijardu novina, posebno sportskih i ima nekoliko kanala gde se stalno vrti nešto o fudbalu. Posle ta dva gola morao sam da se pojavljujem u redakcijama, a nisam želeo. To je kod njih neka obaveza, uvrediš ih, ako ih odbiješ. Koliko mi je bila lepa ta pobeda, toliko mi je bilo teško narednih dana, sa svim tim obavezama. Preselo mi je! Bio sam u fazonu “piši šta hoćeš”. Niti znam jezik, niti me zanima. U svakom slučaju, bolji početak nisam mogao da poželim i, kada se sve sabere, lepo sećanje me veže za Galatasaraj.
Titula u poslednjem kolu
Šta najviše pamtite iz Turske?
– Naravno! Sećam se, u sezoni 2005/06, u poslednjem kolu smo uzeli titulu. To niko nije očekivao, pošto smo bili drugi kolo pre kraja. Samo u slučaju da Fenerbahče igra nerešeno, ili izgubi, mi smo šampioni. To je čuvenih 16 minuta, od završetka našeg susreta protiv Konjaspora, do kraja meča Denizlispor – Fenerbahče. Pun stadion, 25.000 ljudi, ništa se ne čuje! Muk! Svi se mole, klanjaju… Dočekali smo da se završi 1:1, onako kako je nama odgovaralo i postali smo prvaci. Sigurno da osećaj nije kao u Partizanu, jer to bih drugačije preživeo. I danas i tada, kada sam otišao preko, Partizan mi je bio sve. Koliko nas je posle ljudi čekalo u Sportskom centru, to je neverovatno.
Da li je istina da ste u Istanbulu, kada vas je boleo zub u toku noći, navodno, pozvali ste taksi, ušli u vozilo, a kada je vozač video ko je seo, nije hteo da vozi, jer je bio navijač Fenerbahčea?!
– Uh, bilo je mnogo priča. Turci – ili te vole, ili te ne vole. Recimo, ovo konkretno, kad je taksista navijač drugog kluba, poštuje te, ali neće da te vozi. Neće da te vređa, ali te zamoli da izađeš. Meni se to desilo! Ili, u zgradi sam imao domara, portira, koji je na usluzi ljudima u toj zgradi. Inače je bio navijač Galate i imali smo strašan odnos. Izgubimo mi jednu utakmicu, protiv Fenerbahčea, 3-4:0. Sutradan ne izlazim iz kuće i zovem njega da ode da mi kupi nešto. U životu nisam doživeo onakve salve uvreda. Ja u šoku! Bili smo izuzetnim odnosima. Nikada više ništa nije hteo da učini za mene.
Suze po kiši
Da li je oproštajni duel u Humskoj jedini na kome ste plakali?
– Sigurno mi je mnogo puta bilo teško. Kada igraš sa emocijama, sve doživljavaš drugačije. Pored profesionalnog fudbala, u Humskoj su bile i emocije. U drugim klubovima gde sam igrao, to je bio čist profesionalizam. Kod oproštaja se sve vrtelo oko mene, pa nisam mogao da sakrijem. Malo me je i kiša spasila, da se ne vidi. Mnogo puta sam plakao posle utakmica, ali da niko ne vidi – zaključuje Ilić.
Ponosan na oproštaj
Posle oproštaja u Humskoj, bilo je reči da će Ilić preko leta imati onaj pravi, kakav dolikuje nekome koji je bezmalo dve decenije igrao u Humskoj. Kao rival se pominjao Real Madrid…
– To nije pitanje za mene. Ja sam zadovoljan i oproštajem koji sam imao. Ponosan sam. Nisam tražio nikakav spektakl. Rekao sam i ljudima oko mene da će moja poslednja utakmica biti ona koju Partizan igra na domaćem terenu. Jedino što je vreme bilo takvo, kakvo jeste, ali i pored toga, bilo je mnogo ljudi, koji su došli da me isprate u penziju. I sada, kada mi dođe, ja gledam šta se sve dešavalo. Takav sam. A pitanje, konkretno, nije za mene, uz to, ako se nije desilo do sada, ne treba ni da se desi. Uostalom, možda je tako bolje.
Mural u Borči
Zgradu u Ciglanskoj, u Borči, gde i danas žive Sašini roditelji, krasi mural. U trenutku kada je nastao, avgusta 2019. mural sa likom Saše Ilića, odnosno kao “slike u slici” Saleta i naslednika Nikše sa oproštajnog susreta, bio je najveći u Evropi, posvećen nekom sporitsti.
– Otkako sam došao iz Požarevca, sa devet godina, pa do 20, živeo sam u Borči. Tu mi je prošlo celo detinjstvo. Imam mnogo prijatelja tu. Sa mnogima se i danas viđam. Jeste uvek bilo rivaliteta u našem kraju, ali i poštovanje. Nikada nismo išli “preko granice”. Ono što me čini ponosim je činjenica da su navijači Partizana napravili mural na zgradi gde sam odrastao. Prošlo je neko vreme i ono što je dobra stvar, posle izvesnog vremena, niko na bilo koji način nije oštetio tu uspomenu. Veliku zahvalnost dugujem i ljudima koji žive u toj zgradi, što su dali pristanak da se ocrta mural, plus radovi, koji su sigurno pravili određenu galamu… Zaista sam zahvalan svima što su dozvolili tako nešto. To samo govori da sam bio dobar komšija, koliko god da sam bio nestašan. Uvek, sa ponosom pričam gde sam odrastao, a otkako se pojavio mural, onda se i hvalim.
Kada je mural bio u pripremi, pričalo se da je najveći u Evropi, veći i od čuvenog Totijevog u Rimu.
– Ispalo je super. Savršeno su me nacrtali. Em lepo izgleda, em te neke informacije, koje i nisu toliko bitne izuskuju veliku zahvalnost mojim grobarima za sve to. To je još jedan dokaz da smo nekada imali ne dobar, nego fenomenalan odnos, tokom svih onih godina u Partizanu. Na tom sam ponosan, nadam se da su i oni.
Bilo je mnogo promašaja
Promašaj protiv Real Madrida je, sigurno, prva asocijacija na taj duel u Ligi šampiona. “Galaktikosi” su odoleli u Humskoj.
– To je bila mnogo bitna utakmica, široki auditorijum je gledao, pa se zna. Mnogo puta sam grešio kada je bilo teže promašiti, nego pogoditi, ali je to bilo na mečevima koji nisu imali takav publicitet, kao ovaj sa Madriđanima. Svi pamte to, pa i ja. Tu generaciju nisu bez razloga zvali “galaktikosi”, To je bio takav sastav, najbolji na svetu… Ljudi ne shvataju, ali to su najlakše utakmice, jer nemaš šta da izgubiš, a možeš mnogo da dobiješ. Igraš kako te meč vodi. A nas je vodila publika.
Turska posle Humske
Gde vam je, posle Partizana, bilo najlepše?
– U Turkoj – bez razmišljanja će Sale. – Posle Turske sam igrao u Austriji, pre toga u Španiji, malo i u Grčkoj… To su zemlje koje donose određeni kvalitet, jer si upoznao neke nove kulture, narode… Najbolje je bilo u Turskoj, a sa ove tačke gledišta, napravio sam grešku što nisam ostao tamo. Dobro, na greškama se uči…
Mislio sam da ne može da se desi
Poslednjeg dana oktobra Sašu Ilića, kao trenera Čukaričkog, čeka “povratak” u Humsku.
– Sigurno neće biti jednostavno. Verovatno će ljudi da potenciraju na mom povratku, kako se osećam, ali tu treba u prvi plan da bude meč, odnosno momci koji igraju. Partizan igra vrhunski fudbal, predvođen Saletom Stanojevićem, ima odlične rezultate. Za protivnika će imati mladi Čukarički, koji će pokušati da se predstavi u najboljem svetlu. Sigurno će mi biti teško. Sebe nikada u životu nisam mogao da zamislim da igram protiv Partizana, ali eto, to je život. Mislio sam da nema šanse.
Nije bilo onako kako bih želeo
Zašto legenda Partizana po završetku karijere nije ostala u klubu?
– Nismo napravili određenu komunikaciju, nije bilo onako kako bih možda ja želeo, ili onako kako bi klub hteo od mene. U ovom trenutku je tako kako je. Ono što ljudi moraju da znaju, Partizan je klub koji najviše volim, za koji navijam, gde sam proveo najbolje trenutke života, jer sam od devete godine u klubu, do 42, uz četiri-pet godina odsustva. Teleoptik i Partizanov stadion poznajem bolje od sopstvene kuće! Nije se desilo, što ne znači da u narednom periodu neće da se desi.
Znam zašto me vole Bogosavac, Stojanović…
Mnogi mlađi igrači, koji su ponikli u Humskoj, pa produžili dalje, vas viole. Pre svih, Bogosavac, Birmančević, Stojanović…
– Ne mogu da menjam prirodu. Znali su da su, kada sedimo u društvu, sa mnom na istom nivou. Pričaju kao sa drugom. Sve to sam dozvoljavao. Štitio sam ih, kao što su mene, kada sam došao u Partizan. Jedino što na treningu, terenu, utakmici, nije bilo odstupanja. Tu je moralo da se radi u interesu Partizana. Sve van toga je bilo dozvoljeno. Imali su veliku podršku od mene i oni to znaju. Recimo, igramo nešto u čvrge. Saša Ilić, sa 35-36 godina dozvoljava momcima od 17-18 da mu lupe čvrgu. To sam ja! Međutim, niko to nije zloupotrebio. Nikada nisam stavljao sebe ispred njih i oni to znaju.
