Odmah po dolasku ledi Pedžet u Skoplje srpske vlasti je odvode u mušku gimnaziju koja je pretvorena u lečilište sa 330 postelja. To je Treća rezervna bolnica u gradu. Glavna zgrada ima dva sprata sa dosta prirodnog svetla što se komesarki odmah dopalo, te ona iste večeri upućuje telegram predsedniku Srpskog potpornog fonda, g. Kristijanu, obaveštavajući ga da je bolnica obezbeđena i zahtevajući da se zalihe pošalju što je brže moguće.
U prvim danima organizovanja bolnice pritisak je ogroman. Ledi Pedžet ulaže sve napore da ostane pribrana. U zalihama imaju čitavih pet tona pirinča, ali hrana još nije stigla i osoblje dva dana radi samo na čaju i suvom hlebu. Najpre skladište bale sa posteljinom i pidžamama koje stižu na tako malim volovskim zapregama da u njih mogu da stanu samo po dve. U jednoj prostoriji bolničko rublje doseže do plafona.
“Nikada u životu nisam video toliku količinu ćebadi, jastuka, čaršava i posebno košulja”, navodi u svom dnevniku bolničar misije Hari Skvajer.
Doneli su prenosive kotlove, rezervoar za vodu od 200 galona, sijalice pod naponom, rendgenske aparate. U sobama za pacijente stari metalni kreveti zamenjeni su novim koji su zatim spremljeni prema bolničkim propisima. Na svakom je čista posteljina, četka, sapun, peškir, čarape, pižama, čaša za lekove, vruća boca i hranilica. Bolnica je spremna za prijem pacijenata.
Privilegije zarobljenicima
Ledi Pedžet muku muči se prilazom bolnici koji je onemogućen zbog ogromnih rupa ispunjenih vodom i blatom. Rešava problem tako što uposli austrijske zarobljenike na popunjavanju rupa. Srpske vlasti zahtevaju od nje da zadrži zarobljenike. Prvo joj daju 40 njih, a potom stiže još 70. Među njima ima puno lekara i obučenih bolničara.
Britanska misija je zadivljena kako se srpsko stanovništvo odnosi prema zarobljenim neprijateljima, iako cela Srbija oskudeva u najosnovnijim potrepštinama i jednostavno nema sredstava da izdrži tako razornu izbegličku krizu. Stotine hiljada ljudi zgužvano je po kućama i kafanama ili smrznuti i gladni spavaju po klupama na ulici, a u gradove svakodnevno stižu kolone novih zarobljenih Austrijanaca i Mađara. Srbi ih primaju pod svoj krov, odvajaju deci od usta da bi njima dali. Uživaju sve privilegije i potpunu slobodu kretanja. Imaju čak i dozvolu za rad. Svi koji rade za Britansku misiju primaju platu i jedan obrok dnevno.
Gnoj, tifus, gangrena
Prvi pacijenti stižu 9. novembra, po starom kalendaru, u šest ujutro. Srpski redari i austrijski zarobljenici unose u bolnicu 180 najtežih ranjenika, zakrčivši nosilima sve hodnike i prolaze. Svi su prljavi, zapušteni, sa gnojnim ranama i gangrenoznim promrzlinama. Mnogi od njih mesecima nisu skidali odeću. Kad im uklone prljave zavoje sa rana, njihovi natečeni udovi šire nepodnošljiv smrad, te sestre, koje tog jutra nisu stigle da doručkuju, jedva se obuzdavaju da ne povrate. Peru ih, trebe od vaški i presvlače još na nosilima, a onda najhitnije slučajeve šalju u operacionu salu. Nekoliko ranjenika podleže ranama.
Sutradan stiže još 40 najtežih slučajeva sa Kolubare, među njima i nekoliko obolelih od trbušnog tifusa i dizenterije, koje odmah smeštaju u izolacioni blok. Jednom vojniku noga je toliko otekla da ne uspevaju da mu skinu čizmu čak ni pošto je iseku. Drugi, kome je metak probio žučnu kesu, ležao je dan i po na ratištu pre nego što je grubo previjen, a zatim je izdržao još dva dana truckanja u volovskoj zaprezi i isto toliko u vozu dok konačno nije stigao do bolnice. Popodne dolazi još jedna grupa od 40 ranjenika. Bolničari i sestre se sapliću o nosila. Ljudi na podu buncaju, prehlađeni su, grozničavi, unakaženi, prekriveni masom gnoja, sa gangrenoznim udovima.
Ranjeni dečak namotava zavoje
Do kraja novembra bolnica je popunjena do poslednjeg mesta. Osoblje dva meseca radi bez dana odmora, po 14 sati dnevno. Četiri lekara na trista pacijenata, od kojih su skoro svi nepokretni, pokazalo se beznadežno malo. Bolničari često preuzimaju ulogu medicinskih sestara. Ruski sveštenik, koji kadi tamjanom odeljenja i ispoveda samrtnike, pomaže pri deljenju hrane ili pridržava noge pacijentima prilikom previjanja. I rođaci pacijenata, koji svakodnevno dolaze u posetu, spremno priskaču osoblju u pomoć. Jedan lakše ranjeni srpski dečak od 14 godina dobrovoljno se javlja da namotava zavoje i donosi vruće kreme za ublažavanje bolova svojim ratnim drugovima. On je ledi Pedžet podsetio na još mlađeg Momčila Gavrića, koga je zvala Srpski vitez.
Slavniji od Spartanaca
– Teškoće kroz koje ovi ljudi prolaze jednostavno su užasne! A kada bi Englezi shvatili šta ova mala zemlja radi da im pomogne, ne bi govorili za njih da su grubijani i zlikovci. Srbi su uradili mnogo više nego bilo koja druga nacija koja se sada bori, iako su potpuno iscrpljeni prethodnim ratovima. A kako se samo plemenito drže! Njihova hrabrost je nesalomiva. Oni su vitezovi kojima su obraz, ponos, porodica i otadžbina najveće vrednosti. Žive skromno i trpeljivo, ratuju srčano i časno, umiru tiho i uzvišeno. Pred njihovom ljudskom veličinom i nadljudskom hrabrošću bledi čak i slava velike Sparte – napisala je ledi Pedžet o Srbima.
