U četvrtak, 29. oktobra, po gregorijanskom kalendaru, Prva medicinska jedinica Srpskog potpornog fonda ukrcala se na stari transportni brod britanske pomorske kompanije P&O, jedan od deset vojnih brodova koji su pod rukovodstvom Admiraliteta kretali za Egipat i Indiju. S njima na put za Niš, gde će se staviti na raspolaganje Srpskoj vladi, kreće i Jedinica hitne pomoći Sveti Jovan Jerusalimski, koju predvodi kanadski doktor Beri. Iz luke u Sautemptonu isplovljavaju u pola jedanaest uveče. Do Gibraltara brod prate britanski i francuski razarači i krstarice, ali i uzburkano more zbog čega skoro svi putnici u prvim danima plovidbe pate od morske bolesti.
Dug put u Srbiju
Šestog novembra stižu na Maltu. Ogromnu količinu bolničkog prtljaga iskrcavaju u luci Valeta i čitav taj dan čekaju novi brod koji ne stiže. Narednog dana, ledi Pedžet će prevrnuti nebo i zemlju da nađe prevoz za Solun, ali tek tri dana kasnije uspeva da obezbedi mesta u malom parobrodu koji plovi za Sirakuzu. U Sirakuzi pretovaruju 350 sanduka i 150 bala na grčki bojni brod kojim nastavljaju plovibu ka Atini. Posle kratkog pristajanja u Atini i razgledanja znamenitosti, 16. novembra, u šest sati popodne, konačno se približavaju solunskoj luci.
Idućeg dana, u zoru, Vlada Kraljevine Srbije šalje ekspresni voz po njih. Nekoliko sati kasnije, specijalno opremljena kompozicija, sa dvadeset vagona medicinske opreme, pet lekara i 49 članova bolničkog i pomoćnog osoblja, vijuga po šinama kroz maglovite kišne makedonske planine primičući se Skoplju.
Veličanstveni doček
Voz staje daleko ispred železničke stanice Ajvatovac u Skopskom Polju, zaustavljen živim bedemom oduševljenog naroda koji je, uprkos jakoj kiši, prekrio prugu i sve okolne puteve. Silan narod, svi vojni i civilni zvaničnici, predvođeni Delfom Ivanić, mitropolitom Vićentijem i generalom Damjanom Popovićem, komandantnom Južne Srbije, izašli su na stanicu da dočekaju misiju ledi Pedžet. Došao je čak i poglavar Grčke crkve koji je bio poznat po tome da izlazi na doček samo krunisanim glavama. Potom ledi Pedžet, Ričarda Čičestera i dr Morisona smeštaju u vilu doktora Šuškalovića. Ledi Pedžet tada saznaje da njena misija neće moći da se uputi u Niš, zbog brojnih izbeglica koje su sa severa natisnule na jug, te da će bolnicu morati da osnuje u Skoplju, drevnom gradu cara Dušana, koji beše proglašen za vojni i medicinski centar Južne Srbije.
Na pragu katastrofe
Na severozapadu zemlje neprijatelj vodi žestoku ofanzivu. Kako bi u najkraćem mogućem roku prodrla u samo središte Srbije, nadmoćna austrougarska Balkanska vojska stuštila se kao uragan na brojčano slabiju srpsku armiju. Front se razvio duž reke Drine, a rovovske bitke traju sve dok i zima neočekivano rano ne poseti te unesrećene krajeve. Srbima svega ponestaje: artiljerijske municije, hrane, odeće, obuće, a najviše moralne snage. Nastaje opšti kolaps. Pedeset procenata oficirskog kadra izbačeno je iz borbenog stroja, a nema dovoljno ljudi za popunu sastava. Preostala vojska je gladna, u ritama, na ivici propasti.
Eto, u takvoj atmosferi straha i sveopšteg beznađa, u času kada se iz pocepane postave vadio i poslednji dukat za otkup slobode, u najmračnijoj noći koja je prekrila celu razorenu i postradalu Srbiju, kao jedini tračak svetlosti u tami stiže prva strana medicinska misija u zemlji – spasonosni odred ledi Lejle Pedžet.
Vojska se povlači
Zbog očajničke potrebe za novim regrutima, general Popović vrši mobilizaciju i ubrzanu obuku mladića sa teritorija Novih oblasti. Među njima najviše je hrišćana, ali ima dosta i muslimana koje je teško ubediti da ratuju na strani pravoslavnih Srba. U više navrata, na hiljade regruta transportuje se na bojišta, gde austrijska ofanziva seje samo smrt. Vojska se povlači. Plašeći se novog masakra, za vojskom polaze i bezbrojne povorke žena i dece. Drumovi su zakrčeni, železničke stanice pune kao oko, vozovi pretrpani. Među izbeglicama našla se i masa dezertera. Vojnici jednostavno bacaju prazne puške, a pocepane ostatke uniformi zamenjuju narodnim odelom i daju se u beg.
Đaci kreću na front
U plavim kasarnama na bregu iznad Skoplja užurbano se vrše pripreme za polazak đaka Podoficirske škole na front. Zadužuju oružje, municiju, hranu, prišivaju kaplarske zvezdice na nove uniforme. Pred svitanje truba poziva đake na zbor, kasnije čuvenih 1.300 kaplara. Njihov učitelj, potpukovnik Glišić, koji je šest nedelja spremao tu decu za rat, a u stvari za smrt, krišom briše suze dok nedogledna kolonu razdraganih omladinaca koja kreće na železničku stanicu. Na posebnom koloseku čeka vanredni voz kojim će se mladi kaplari uputiti na bojište. Čeka i ogromna masa ljudi. Svi su smrknuti, stegnutih grla, svesni da Srbija žrtvuje najbolje što ima, da bez dece nijednoj zemlji nema opstanka.
