Vest o početku Velikog rata zatiče ledi Pedžet u Americi. U junu 1914. ona i njen muž otplovili su brodom iz Liverpula u Njujork, da bi se već posle nekoliko dana pridružili njenoj braći Redžinaldu i Arturu u Kaliforniji. Međutim, njihovu bezbrižnu zabavu prekidaju glasine o Sarajevskom atentatu, te se brzo vraćaju u London.
Kada je 4. avgusta 1914. godine Velika Britanija objavila rat Nemačkoj, najstariji brat ledi Pedžet, pukovnik Albert Edvard Pedžet, poslat je u Indiju da nadgleda mobilisanje Indijske armije koja će se potom uputiti u Francusku. Mlađa braća blizanci prijavili su se u Irsku vojsku, a otac general ser Artur, koga su oslobodili komande u Irskoj, opozvan je u Englesku da komanduje Prvom armijom sastavljenom od mobilisane teritorijalne vojske. Ser Ralf Pedžet tada uveliko radi u Ministarstvu spoljnih poslova na uvođenju ekonomskih sankcija Nemačkoj, dok ledi Pedžet s Mejbel Grujić žurno pristupa osnivanju humanitarne organizacije Srpski potporni fond – Serbian Relief Fund.
Zaokret u Britaniji
Organizovanje fonda za pomoć Srbiji nailazi na veliki odziv uglednih Srba koji se u to vreme zatiču u Londonu; neki od njih su: Čedomilj Mijatović, otac Nikolaj Velimirović, Jovan Cvijić, Matija Bošković, tadašnji poslanik u Engleskoj. Fondu pomažu i brojne srpske žene, a od Engleskinja prve podršku pružaju ledi Vajthed i ledi Bol. Uprkos tome, rezultati izostaju pa 12. avgusta Mejbel Grujić s tek jedva nešto prikupljenog novca i svega osam dobrovoljnih bolničarki odlazi u Niš, gde od decembra 1913. njen suprug dr Slavko Grujić, upamćen kao “čovek koji je primio istorijski ultimatum”, radi u svojstvu stalnog podsekretara za spoljne poslove u Vladi Srbije.
Ojađena zbog katastrofalnog stanja koje zatiče u bolnicama u Nišu i Kragujevcu, Mejbel u pismu upućenom londonskoj štampi traži hitnu pomoć, ali njen vapaj ne nailazi na očekivani odziv jer je u prvim danima rata sva pažnja britanske javnosti usmerena na borbena zbivanja u Belgiji i Francuskoj. No, kada u drugoj polovini avgusta 1914. srpska vojska odnese slavnu pobedu na Ceru – što je prva pobeda Antante u Velikom ratu – britanska javnost se oduševljeno okreće svom malom herojskom savezniku. Bombastični naslovi ispunjavaju naslovne strane najprestižnijih londonskih glasila: Briljantna pobeda! Kako su Srbi dobro pretukli Austrijance!
Ledi Pedžet mudro koristi ovaj nenadani talas popularnosti da u “Tajmsu” objavi hitan apel za ublažavanje srpske nevolje. Sa autoritetom ličnog iskustva, ona predstavlja strašnu bedu koja vlada u Srbiji i traži novac za kupovinu ratne opreme za bolnice.
Konačno puna kasa
“Ledi Pedžet, snalažljiva žena i stručna medicinska sestra, blagoslovena beskrajno šarmantnom prirodom, formira pomoć Srbima u njihovoj velikoj potrebi i moli da se paketi sa odećom, medicinskom i hirurškom opremom šalju na adresu Belgrejv trg, broj 35”, piše tih dana gotova sva britanska štampa.
Ovog puta rezultati premašuju sva očekivanja. U kasu Srpskog potpornog fonda počinju da se slivaju dobrovoljni prilozi naroda Velike Britanije, Irske, SAD i članica Komonvelta. Do kraja septembra sakupljeno je 2.822.000 funti sterlinga, a javljaju se i prvi dobrovoljci za rad u Srbiji. Kada Dejvid Lojd Džordž, ministar u vladi liberala, održi govor u Kraljičinoj sali, “koji će se dugo pamtiti”, o važnosti Srbije u Velikom ratu, Srpski potporni fond dobija počasno pokroviteljstvo kraljice Meri, Vinstona Čerčila i Lorda biskupa Londona. Podršku daju i ostali članovi vlade i parlamenta, mnogi novinari, publicisti, diplomate, profesori sa Kembridža i Oksforda, a za komesarku Prve medicinske misije u Srbiji imenovana je ledi Lejla Pedžet.
Srce vuče u Srbiju
Imenovanje ledi Pedžet za komesarku misije izaziva burne reakcije u javnosti i oštar revolt njene porodice. A to nije mali broj ljudi, jer treba znati da su Pedžeti važili za jednu od najbrojnijih i najrazgranatijih plemićkih porodica u Engleskoj. Velika Britanija se takođe nalazila u ratu. Govore joj da nije vreme da se napušta otadžbina, a oni najogorčeniji, još uvek pod uticajem stare nemačke propagande, krive Srbe za izazivanje rata, govoreći: “Nije dosta što ubijaju svoje vladare, sad su počeli da ubijaju i tuđe!” Majka ledi Pedžet, Mini Fiska Pedžet, najglasnija je u protestima.Muž i tri sina su joj na frontu i ne želi da ostane i bez ćerke. Zajedno sa tri Amerikanke u Londonu, osnovala je Američki fond za pomoć deci i ženama u ratu i zahteva da se i njena kćerka pridruži humanitarnom radu. Međutim, ledi Pedžet ne sluša nikoga. Srce je vuče u Srbiju – njenim Srbima.
U misiji 54 člana
Prva medicinska misija Srpskog potpornog fonda, na čijem čelu se nalazila ledi Pedžet, brojala je 54 člana. Glavni hirurg major Džejms Morison, profesor sudske medicine na Univerzitetu u Birmingemu, predvodio je četvoročlanu hiruršku ekipu: doktore Itona, Nobela, Eliota i Meitlenda. Glavna sestra bila je gospođica Bol. Medicinsko osoblje činili su bolničari, negovateljice, stručne medicinske sestre, dozatorka lekova, apotekar. Administrativno osoblje predvodio je rođak ledi Pedžet, mladi Ričard Čičester, sin lorda od Templmora. A među pomoćnim osobljem našli su se: oficir odgovoran za snabdevanje, smeštaj i prevoz, dva kuvara, domar, majstori, sobarice i garderoberi.
