Ledi Pedžet i njena mala medicinska misija stižu u Beograd jula 1913. Na stanici ih čeka dr Vojislav Subotić, potpredsednik Srpskog crvenog krsta, zadužen da raspoređuje strane misije po bolnicama. On obaveštava ledi Pedžet da ne može da se vrati na staro mesto, u Četvrtu rezervnu bolnicu Kola srpskih sestara, već joj predlaže da se primi uprave u trijažnoj bolnici u Savamali, u blizini Beogradske železničke stanice. Ledi Pedžet to spremno prihvata, ne sluteći s kakvim će se užasima suočiti.
Tog žarkog leta 1913, od Carevog vrha, duž Zletovske reke, pa sve do ušća u Vardar protezala se klanica dveju vojski. Krvavija bitka od Bregalničke, kojom je počeo Drugi balkanski rat, još se nije vodila. Bugarska je bez najave, izvršila prepad na srpsku i grčku vojsku i time započela rat. Bregalnica je rikala kao ranjena zver. Svako ko se iole mrdao po ubitačnoj pripeci prikupljao je ranjenike i odnosio ih u zavojište. Posle ukazane prve pomoći smeštali bi ih u volovska kola i vozili do prvog saniteta. Ranjeni su pristizali u tako velikom broju da su svi saniteti u okruženju bili pretrpani. U koleričnim barakama umiralo je stotinu ranjenika dnevno. Kolera, koju su bugarski vojnici doneli sa trakijskog ratišta, proširila se u rekordnom roku na celu Makedoniju.
Crvi u ranama
U Beograd su svaku ubogu noć pristizali vozovi prepuni ranjenika sa Bregalnice, a sve su donosili prvo kod ledi Pedžet, u osnovnu školu koja je bila pretvorena u bolnicu. Ona i sestre, uz pomoć samo jednog lekara, do jutra su razvrstavale ranjenike prema težini rana i vrsti bolesti, ukazivale im pomoć, a zatim ih upućivale dalje, u odgovarajuće bolnice. U početku su ranjenici brzo otpremani sa bojišta i stizali dobro previjeni čistim zavojima, ali kako je rat uzimao maha, a broj ranjenika rastao, tako se kasnilo sa transportom, te su donošeni prljavi, iznemogli, onesvešćeni od toplotnog udara. Svi su patili od difterije ili dizenterije, rane su bile teške, stravično zagnojene. Ledi Pedžet se sećala da su crvi vrveli po njima i gorko je plakala zbog nezamislive patnje vojnika koji su ležali u sopstvenom izmetu, inficiranih rana, umirući kao najveći bednici.
Bolnica je sinula
Dok grozničavo smišlja šta da preduzme, u posetu joj dolazi Mejbel Grujić, koja je u Beogradu dočekala rat sa Bugarima, nakon što je u Engleskoj i Americi prikupila dosta novca za Srbiju. Ona joj reče da je stigla i Delfa Ivanić. Ledi Pedžet odmah odlazi kod Delfe koja se u Draču, gde je radila u bolnici, razbolela od pegavog tifusa i bila na lečenju u Bad Halu kada je njen muž primio depešu o iznenadnom napadu Bugara. Ivan Ivanić se javio Vrhovnoj komandi u Skoplju, a Delfa je ostala u prestonici. Kad ledi Pedžet ispriča sa kakvim se užasima nosi u trijažnoj bolnici, iako izmrcvarena dugotrajnom bolešću, Delfa joj spremno priskače u pomoć. One zovu svoje stare prijateljice, Jelenu Lozanić i Jelenu Dimitrijević, pa udružene marljivo prionu na posao. Iznele su smeće, sastrugale sa podova i zidova ko zna koliko slojeva skorele krvi, nečistoće i izmeta, oribale i dezinfikovale sve prostorije, nabavile novu posteljinu i čistu odeću za ranjenike, uredile kuhinju i sobu za previjanje, organizovale efikasniji prijem pacijenata. Bolnica je sinula! Niko nije mogao da veruje da je ona kužna trijaža u Savamali za tako kratko vreme postala najčistija medicinska ustanova u gradu. Međutim, u bolnici i dalje ima poteškoća. Ranjenici neprestano stižu, mnogi u komatoznom stanju. Sestre, a među njima i ledi Pedžet, same ih kupaju, presvlače, previjaju. Ponestaje im lekova i zavoja. Sasvim ostaju bez etra i hloroforma, te se operacije i amputacije obavljaju bez anestetika.
“Stojim kraj njih, držim ih za ruku, suze mi liju niz lice, a oni, iako trpe nesnosnu bol, umesto da se žale, teše mene i govore mi da izdržim”, sećala se ledi Pedžet tih tragičnih dana.
Tihi odlazak
U avgustu 1913, po okončanju Drugog balkanskog rata, ser Ralfu Pedžetu završio se trogodišnji poslanički mandat u Srbiji i Pedžeti hitno putuju u London. Odlazak, međutim, prolazi tiho i nezapaženo. A zašto je tako bilo, otkriva Delfa Ivanić u svojim “Memoarima”: “Odmarale smo u hotelu Kruna Jelena Lozanić kad naiđe ledi Pedžet sva uzrujana. Ona ispriča kako ju je u bolnici Olga Ružićka jako napala i kako posle toga više ne može da radi. Njen muž je bio vrlo uvređen time i telegrafski je sredio premeštaj za London. Posle nekoliko dana su otputovali. Nikog na stanici nije bilo jer nisu nikome hteli da kažu kad idu, sem meni i jednom gospodinu. Ja joj odnesoh cveće sa svoje strane i dva buketa od Jelene Lozanić i Ane Marinković. Ona se zahvali i zamoli me da odnesem sva tri buketa njenim ranjenicima i bolesnicima u savamalskoj bolnici”.
Nije bila zlopamtilo
Olga Ružić je bila supruga Dobrosava Ružića, cenjenog profesora, dvorskog bibliotekara i državnog savetnika. Kao odani prijatelj kralja Petra Prvog Karađorđevića, Ružić je rukovodio izgradnjom kraljeve zadužbine na Oplencu. Žena mu je pak bila poznata po przničavom karakteru i otrovnom jeziku, te se moglo naslutiti da joj nije bilo lako da se pokori čeličnoj disciplini koju je ledi Pedžet zavela u trijažnoj bolnici u kojoj su zajedno radile, o čemu detaljno piše Delfa Ivanić u “Memoarima”.
Interesantno, Olga i Dobrosav su bili roditelji Vidosave Ružić, udate za pisca Miloša Crnjanskog. Njih dvoje su stanovali u dvorcu ledi Pedžet u Londonu, od 1948. do 1953. godine, što dokazuje da Lejla Pedžet nije bila zlopamtilo.
