Radeći danonoćno, bez predaha, u Četvrtoj rezervnoj bolnici ledi Pedžet se vezivala za ranjenike. Nedeljama je slušala užurbane korake lekara i panične povike redara, ali ne i krike stradalnika. Zapazila je da srpski vojnici herojski podnose bolove. Jedni drugima su čestitali rane i jedva čekali da prezdrave kako bi se vratili na bojište. Zadivili su je njihova izdržljivost, polet, humor, pesma i igra.
U decembru 1912, posle šest nedelja iscrpljujućeg rada u bolnici, ledi Pedžet se razbolela od opstruktivnog bronhitisa. Njeno ionako krhko zdravlje teško je narušeno, leži u postelji dve nedelje uz negu i nadzor najboljih srpskih lekara. A čim ponovo stane na noge, telegrafiše suprugu Ralfu, koji se u to vreme nalazi u Londonu na Mirovnoj konferenciji, obaveštavajući ga da ide u Švajcarsku na oporavak.
Seljaci, a džentlmeni
Vest o njenom odlasku izazvala je opštu žalost u Beogradu, o čemu svedoči u svojim “Memoarima” Delfa Ivanić, ističući da niko nije mogao da zaboravi koliko se ledi Pedžet vredno i požrtvovano trudila u bolnici. Iza nje su, kaže Delfa, ostali prepuni bolnički magacini, ne samo Četvrte rezerne bolnice na Vračaru, nego i još 40 drugih bolnica širom Srbije. Otvarala je narodne kuhinje, vrtiće i sirotišta. Od komisije Britanskog crvenog krsta tražila je dopunu zavoja, lekova i ostalog sanitetskog materijala, a od pripadnika evropske aristokratije otvoreno je zahtevala novac. U Nove oblasti, kako je nazivana novooslobođena teritorija u Staroj Srbiji, slala je lične novčane donacije, kao i pakete sa hranom, odećom i lekovima. Nije se libila ni da javno moli engleske lekare i stručnjake da dođu u Srbiju.
Rastanak od ranjenika, koje ledi Pedžet naziva “moji ljudi”, veoma joj je teško pao. Kasnije, u pismu Jeleni Dimitrijević, priznaje: “Osvrćem se na onih šest nedelja rada u našoj bolnici kao na najsrećnija vremena u mom životu. Ništa nije dražesnije od proste seljačke prirode i njihove odanosti i zahvalnosti prema onima koji su ih negovali. Ja sam se retko sretala sa takvim seljacima. Zaista, oni su prirodni, pravi džentlmeni. Priznajem da sam plakala kao dete kada je došlo vreme da se od njih rastanem, od tada neprestano mislim na njih i toliko žudim da čujem kako su. Recite im da je moje srce sa svima njima, dragim, strpljivim, poštenim, vernim dušama. Osećam da me oni nikada neće zaboraviti kao što neću ni ja njih, nikada, nikada…”
Pomoć za Srbiju
U sanatorijumu u Lezenu, ledi Pedžet se oporavlja dve nedelje u društvu majke. Iako je planinski vazduh na 1. 500 metara nadmorske visine blagotvorno delovao na njena načeta pluća, ser Ralfa, koji dolazi po nju, uznemirio je susret sa ženom koja je bila vrlo bleda i još mršavija nego pre. Ledi Pedžet, međutim, tvrdi da joj se slomilo telo, ali ne i duh. To dokazuje kada odmah po dolasku u London stupa u kontakt sa Mejbel Grujić, koja 18. februara 1913. stiže iz Amerike. U drugoj polovini februara ledi Pedžet i Mejbel Grujić pokreću odbor za prikupljanje pomoći za Srbiju. Nabavljaju pisaće mašine i rade na hiljadama cirkulara koje su potom slale na isto toliko adresa. Šalju pisma štampi u kojima upućuju apel za pomoć “svim ljubaznim i velikodušnim ljudima u Velikoj Britaniji, Irskoj, Australiji, Kanadi i Americi”. Prijatno se iznenade kada uskoro odasvud počnu da pristižu gomile i gomile pisama podrške. Na njih svakodnevno odgovara desetak asistenata-volontera. Prikupljaju i pozamašnu svotu novca, te Mejbel Grujić odlazi u Srbiju da je odnese u Crveni krst.
Lekovi stižu u Lješ
Ledi Pedžet sa svojom uobičajenom svitom prelazi u Varen haus, odakle nastavlja da rukovodi fondom za pomoć Srbiji. Traži novac od kralja Džordža i gradonačelnika Londona. Prima pismo Jelene Dimitrijević u kojem ova potanko piše o svemu onome što nju najviše zanima – o njenim ljudima. Zatim joj stiže i pismo Jelene Lozanić, a kroz neko vreme prima tuce razglednica, dopisnica i telegrama, u kojima je najdirljivijim i najtoplijim rečima pozdravljaju njeni srpski ranjenici. Kada joj Delfa Ivanić, koja je u vreme opsade Skadra, prateći svog muža, stigla u Lješ i Drač, gde je Ivan Ivanić bio postavljen za načelnika, pošalje pismo o katastrofalnom stanju koje vlada po tamošnjim bolnicama, ledi Pedžet joj odmah upućuje ogromnu pomoć iz Londona, koja se sastoji od 42 sanduka sa lekovima, medicinskim materijalom, priborom i rubljem za celu jednu bolnicu.
Medicinska misija
Posle potpisivanja Mirovnog sporazuma u Londonu ser Ralf Pedžet se povukao u osamu, ali je ubrzo morao da se vrati u Beograd. Na polasku je nagovestio da se Bugari spremaju da napadnu Srbiju jer ne žele da dele Makedoniju, već da je celu prisvoje. Čim je to doznala, ledi Pedžet je na brzinu prikupila posteljinu, odelo i belo rublje za celu jednu sobu i sve to poslala Jeleni Dimitrijević u Šestu rezervnu bolnicu. Onda je počela da organizuje korpus medicinskih sestara u čemu joj je neprocenjivu pomoć pružila gospođa Gorst, sestra ledi Sajks, koja se među prvima prijavila za njenu misiju. O sopstvenom trošku opremila je celu bolnicu. Preko štampe uputila je pozive za hitnu pomoć Srbiji. List “Gloub” je objavio njen članak u kome je istakla da je “zapanjujuće skoro potpuno odsustvo spoljne pomoći u srpskoj nesreći”. Na sreću, za dobrovoljni rad javili su se majori Daglas i Karter, dvojica sjajnih engleskih lekara. Mala medicinska misija ledi Lejle Pedžet bila je spremna da krene za Beograd.
