Šezdeset pet godina je prošlo od smrti velike dobrotvorke ledi Lejle Pedžet. O njenom životu i radu piše književnica Marija Miketić u svojoj novoj knjizi Ponoćno svetlo. Životopis engleske plemkinje temelji se na relevantnim istorijskim dokumentima i brojnim svedočanstvima savremenika, donoseći intimnu dramu ove tihe i skromne žene, koja pomaže Srbiji i srpskom narodu u najtežim ratnim iskušenjima, a čiji život do poslednjeg dana ostaje simbol milosrđa i odanosti. Na samrti ona ima samo jednu želju – da je njeni Srbi nikada ne zaborave.
Dok je obilazila srpska sela kako bi otvorila veterinarske ambulante, neposredna ljubaznost srpskih seljaka ledi Lejlu Pedžet najpre je zbunila, a potom i sasvim očarala. Posmatrala je s čuđenjem i iznenađenim oduševljenjem sve te jednostavne, dobrodušne i nasmejane ljude, blagog i vedrog duha i prirodno otmenog ophođenja, koji su, prema njenim rečima, imali uzvišenu svest i dobrotu svetitelja. Kada je stigla zima, večeri u poslanstvu provodila je uz toplu peć čitajući srpske narodne epske pesme u prevodu svoje zemljakinje Elodi Loton Mijatović na engleski jezik. Bile su to priče o padu Stare Srbije i njenom ropstvu pod Turcima. Svaki ciklus pesama imao je svoje heroje, a svi su bili zadojeni slobodoljubivim duhom. Mala herojska Srbija, njene tuge i agonije, činile su joj se homerovskije čak i od Homera. Postala je svesna koliko je srpska istorija duga, puna događaja, tragičnih i slavnih ličnosti koji su ovekovečeni u narodnoj poeziji velike lepote i dostojanstva. Tako je planula njena ljubav prema srpskom narodu.
“Kada je došla u Beograd, ledi Pedžet je bila mlada žena, bačena u vrtlog diplomatskog života, koji nije volela. Uvek je gledala da se što brže oslobodi svih svojih zvaničnih i društvenih obaveza i da se posveti drugima… U Srbiji je prvi put videla rat sa svim grozotama, ranjenicima, zarobljenicima, epidemijama… Ali je osetila i polet srpskog naroda, njegovu težnju za slobodom. Zavolela je Srbe, srpskog seljaka naročito, običnog redova, prostodušnog čoveka iz naroda, koji joj je bio blizak, i sve do smrti davala je prednost srpskom seljaku nad srpskim gospodinom…”, zabeližio je diplomata i istoričar Kosta St. Pavlović.
Albanski ustanak
U januaru 1912. u Kosovskom vilajetu – koji je obuhvatao Rašku oblast, teritoriju Kosova i Metohije, severozapadni deo Makedonije do Velesa i ceo sliv Bregalnice – podignut je veliki albanski ustanak. Na čelu Opšteg ustaničkog komiteta našao se istaknuti albanski vođa Isa Boljetinac. Kriza koja je već dugo harala severnim delovima Osmanskog carstva dosegla je vrhunac napetosti u proleće te godine. Opšti ustanički komitet zahtevao je od turskih vlasti upravu nad još tri vijaleta – skadarskim, bitoljskim i janjinskim. Mladoturci su ubrzo podneli ostavku, što je ohrabrilo albanske vođe da od srpskih vlasti zatraže pomoć regularne vojske za dalje prodore. No, kako nisu uspeli da se dogovore oko toga kome će pripasti Kosovo, Albanci su se žestoko obrušili na srpsko stanovništvo. Arnautske bande, od kojih su najsuroviji bili kačački odredi počinile su strašne pokolje. Skrnavljene su crkve i srpska groblja, paljene kuća, ponegde i čitavih sela. Monstruozna zlodela, ostavljala su svirepe tragove uništavanja na svakom mestu sa većinskim srpskim življem.
Balkanski savez
U martu 1912. proneo se glas o potpisivanju saveza između Srbije i Bugarske. Iako su se detalji ugovora držali u strogoj tajnosti, ser Ralf Pedžet je saznao da se savez odnosi na podelu uticaja dveju država u Makedoniji. Slutio je, međutim, da se iza toga krije nešto mnogo krupnije. Lično nije verovao u dobronamernost Bugara, uzimajući u obzir njihove čvrste veze sa Austrijom i Nemačkom. Bugarski kralj Ferdinand poticao je iz nemačke loze Saks-Koburga, i bilo je jasno da će on slušati samo savete Beča i Berlina. Ser Ralf je od početka sumnjao da je čitav projekat vođen spolja. Prepoznavši neposrednu opasnost od velikog evropskog rata, Ralf je poveo razgovore sa predstavnicima srpske vlade. Pašić mu je priznao da se i sam pribojava reakcije Beča ukoliko dođe do rata između balkanskih saveznica i Turske. Engleski ministar je pomno pratio zbivanja i o svemu izveštavao Forin ofis, izražavajući zabrinutost da bi zahtevi slovenskih zemalja za teritorijalnim proširenjima mogli biti preterani, te je stoga smatrao da engleska vlada mora odlučno da podrži Turke budući “da su sto miliona muhamedanskih podanika u Indiji važniji od nekoliko hiljada Srba, Bugara i drugih hrišćana.”
S druge strane, Ledi Pedžet je brinula kako će Srbi izdržati sve te silne ratne nevolje. Ona je dobro znala šta znači rat, doduše samo iz priča oca i brata, a ovo će biti prvi put da rat vidi izbliza.
Novac za bolnicu
U svojim memoarima Delfa Ivanić beleži da je Kolo srpskih sestara pokrenulo šivaru u kojoj se izrađivalo vojničko rublje za Crveni krst i Ministarstvo vojno. Obučavali su i bolničarke; više od dvesta članica prošle su tromesečni kurs prve pomoći. Delfa je, međutim, žarko želela da osnuju i jednu ratnu rezervnu bolnicu, ali u kasi su imali svega 15.000 dinara.
“Kada sam o tome obavestila ledi Pedžet, ona mi je spremno pružila ruku i rekla: Ja ću vam pomoći!”, beleži Delfa .
Ledi Pedžet je održala reč i dala presudna sredstva za osnivanje Četvrte rezervne bolnice koja se nalazila u OŠ “Car Uroš” na Vračaru. Danas se ta škola zove “Vladislav Ribnikar”. Bolnica je otvorena 6. oktobra 1912, po starom kalendaru, a samo sedam dana kasnije primila 128 kumanovskih ranjenika. Nisu ni trepnuli a kroz bolnicu je prošlo bezmalo još hiljadu njih. Delfa u memoarima navodi da su joj najveću pomoć u bolničkom poslu pružile Lejla Pedžet i Lujza Buholc.
Briga za ranjenike
“Sve smo se zajedno predavale tom poslu sa puno sestrinske ljubavi i požrtvovanja. Ali padala je naročito u oči svojim neumornim i predanim radom jedna otmena, vitka figura, koja je kružila ozbiljna lica, sva zanesena i mišlju i delom, odana dužnosti, kojoj se sva predala. Bila je to ledi Pedžet. Gledali smo je brižno kako izlazi setno i tužno iz operacione sale, a malo zatim ide iz jedne bolesničke sobe u drugu, ali sada s osmehom na bledim usnama i s vedrim licem. Svojom nežnom rukom namešta uzglavlja, stavlja svoju belu ruku na vrela čela, nekoga zapoji, nekog nahrani, i kao senka nemo i bešumno provlači se od postelje do postelje, od sobe do sobe, i bdi kao sestra nad braćom svojom, da bi opet ušla u operacionu salu i vešto i umešno našla se oko previjanja i vidanja teških rana…”, sećanje je jedne medicinske sestre.
