Prošlo je 65 godina od smrti velike dobrotvorke ledi Lejle Pedžet. O njenom životu i radu piše književnica Marija Miketić u svojoj novoj knjizi “Ponoćno svetlo”. Životopis engleske plemkinje temelji se na relevantnim istorijskim dokumentima i brojnim svedočanstvima savremnika, donoseći intimnu dramu ove tihe i skromne žene, koja pomaže Srbiji i srpskom narodu u najtežim ratnim iskušenjima, a čiji život do poslednjeg dana ostaje simbol milosrđa i odanosti. Na samrti ona ima samo jednu želju – da je njeni Srbi nikada ne zaborave.
Nije tajna da je Lejlu i Ralfa vezivalo krvno srodstvo. Njihova srodnička veza, međutim, nije naročito bliska – Ralf je Lejli stric tek u trećem kolenu. A slični nasledni geni supružnika u ostrvskom društvu oduvek se smatraju kao dobar temelj za uspešan brak.
Verili su se 12. oktobra 1907, u najvećoj tišini, što je izazvalo pravu buru u javnosti. Novine su izveštavale o njihovom predstojećem venčanju navodeći da samo nekoliko rođaka i prijatelja zna tačan sat ceremonije jer je mlada zahtevala mirno venčanje. “Gospođicu Lejlu, koja je delikatnog zdravlja, najviše brine da ne bude gužva. Po njenoj posebnoj želji venčanje će biti najjednostavnijeg karaktera, bez fotografa i novinara, sa listom gostiju ograničenom na rodbinu i nekoliko bliskih prijatelja. Najavljeno je i kraljevo prisustvo, ali su te glasine brzo opovrgnute. Izgleda da se na tako nešto nikad nije ni pomišljalo”, piše dnevni tabloid “Dejli miror”.
Venčanje u tišini
Skromno venčanje obavljeno je 28. oktobra 1907, u maloj anglikanskoj Crkvi Svetog Jovana Krstitelja, na jugu Kingston hila. Novopečeni supružnici provode medeni mesec u Veneciji, posle čega odlaze u Bangkok u Kraljevini Sijam (danas Tajland), gde ser Ralf već neko vreme služi kao britanski ministar. Novembra iste godine Ralf stupa u kraljevski viktorijanski red, što mu donosi titulu sera, a sledstveno tome Lejla postaje ledi Pedžet.
Ser Ralf Spenser Pedžet rođen je u Kopenhagenu 1864. godine. Njagov otac ser Augustus Berkli Pedžet bio je Englez škotskog porekla, sin čuvenog diplomate i unuk prvog grofa od Aksbridža, čovek koji je ceo radni vek časno služio kao ministar i ambasador u mnogim zemljama širom sveta. Ralfova majka se zvala Valburga Erengard Helena, bila je čistokrvna Nemica, rođena u Berlinu, u saksonskoj plemićkoj porodici kao grofica fon Hohental. Imao je starijeg brata Viktora Frederika, koji se opredelio za vojnu karijeru i u zrelim godina dogurao do čina pukovnika, i mlađu sestru Albertu Viktoriju, prvu groficu od Plumuta, udatu za Roberta Vindzor-Klajva. U Firenci, tadašnjem glavnom gradu novoformirane Italije, gde se njegova porodica seli 1867, po isteku službe u Kopenhagenu, i gde će ostati narednih 16 godina, mladi Ralf znatiželjno prati očev rad na dvoru kralja Vitoria Emanuelea II, a takođe i majčina zalaganja na osnivanju britanske ambasade u Rimu. ?ada se zamomčio, poslali su ga u koledž Iton, ekskluzivnu englesku školu za aristokrate u kojoj su se obrazovali budući premijeri i državnici. Nakon završenog koledža u inostranstvu studira orijentalnu filologiju. Govori nemački, danski i italijanski jezik, a na studijama usavršava francuski, turski i arapski.
Diplomatska služba
Aprila 1888. godine Ralf polaže ispit za prijem u diplomatsku službu i dva meseca kasnije biva imenovan za atašea u Beču. Službovao je potom u Kairu, Zanzibaru, Vašingtonu, Tokiju. U proleće 1901. premešten je u Gvatemalu, a u septembru 1902. unapređen je u ministra i poslat u Bangkok u Kraljevini Sijam. Od svoje vlade traži, a potom i dobija dozvolu da se vrati u Evropu. Imenuju za rezidentnog ministra u minhenskom poslanstvu. Ser Ralf Pedžet, tada već zreo čovek sa zavidnim diplomatskim stažom, prihvata ovu ponudu kao privremeno rešenje. Sledećih godinu dana strpljivo čeka obećano unapređenje – sve do maja 1910, kada na vest o iznenadnoj smrti kralja Edvarda VII dolazi u London kako bi prisustvovao pogrebu i pružio podršku ožalošćenim članovima kraljevske porodice.
U tim tužnim danima za celu britansku imperiju, a naročito za prodicu Pedžet koja je oduvek bila tesno povezana sa vladarskom kućom, Ralf ni ne pomišlja na poslovne uspehe. Ali kada mu pri jednom ručku ser Edvard Grej, državni sekretar za spoljne poslove i njegov dobar prijatelj, nagovesti da ga uskoro očekuje premeštaj na novo radno mesto, Ralf se tome iskreno obraduje. Siguran da je kucnuo čas da sa sporednog koloseka pređe na onaj glavni, on ostaje neprijatno iznenađen saznanjem da je, umesto za ambasadora u Berlinu, imenovan za izvanrednog izaslanika i opunomoćenog ministra u Kraljevini Srbiji. U prvi mah planira da odbije ovu ponudu, ali na nagovor supruge pristaje da se uputi na Balkan.
Veze sa Srbijom
Ralfov otac ser Augustus, kao ambasador u Beču, družio se sa mnogim uglednim srpskim doseljenicima, a naročito bliske prijateljske veze stekao je sa kraljem Milanom Obrenovićem. Decenijama pre toga, Augustusov brat od strica, admiral lord Klarens Pedžet, krstareći Jadranom posetio je Crnu Goru i na Cetinju upoznao kneza-vladiku Petra Petrovića Njegoša. Godine 1807, Ralfov deda po ocu, diplomata ser Artur Pedžet, kao ambasador u Osmanlijskoj Porti, nadgleda srpske ustanike na Balkanu, koji se samostalno i mimo volje velikih sila bore za slobodu i nezavisnost. Englezi su se čvrsto držali tradicije i kontinuiteta, te i nije čudo što se 1910. još jedan Pedžet našao na srpskom dvoru.
Britanci ponovo na Balkanu
Posle ubistva poslednjih Obrenovića, u leto 1903, britanska vlada prekinula je diplomatske odnose sa Kraljevinom Srbijom. Zatišje je trajalo pune tri godine, sve dok Britanci nisu odlučili da se ponovo umešaju u nestabilne prilike na Balkanskom poluostrvu. Tako je godine 1906. britanski konzulat u Beogradu poveren ser Džejmsu Vajthedu, a u leto 1910. ista ta dužnost pala je na pleća ser Ralfa Pedžeta, muža ledi Lejle Pedžet.
