Šezdeset pet godina je prošlo od smrti velike dobrotvorke ledi Lejle Pedžet. O njenom životu i radu piše književnica Marija Miketić u svojoj novoj knjizi “Ponoćno svetlo”. Životopis engleske plemkinje temelji se na relevantnim istorijskim dokumentima i brojnim svedočanstvima savremenika, donoseći intimnu dramu ove tihe i skromne žene, koja pomaže Srbiji i srpskom narodu u najtežim ratnim iskušenjima, a čiji život do poslednjeg dana ostaje simbol milosrđa i odanosti. Na samrti ona ima samo jednu želju – da je njeni Srbi nikada ne zaborave.
Iz godine u godinu srpska kolonija u Londonu i okolini neprestano se uvećavala, pa se pojavila potreba za organizovanjem eparhijskog centra i većom pravoslavnom crkvom od postojeće. Ledi Pedžet se prva odazvala pozivu u pomoć. Zahvaljujući njenim vezama, zgrada anglikanske crkve Svetog Kolumba u londonskom kvartu Noting Hilu ustupljena je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Crkva je osveštana 1952. godine i posvećena Svetom Savi.
Humana plemkinja ne ostaje na tome već daje i ogromnu novčanu pomoć za uređenje crkve i izgradnju i opremanje crkvenih kancelarija. Zakoračila je u osmu deceniju života, stara je i bolesna, a opet svako jutro ustaje sa bolesničke postelje i odlazi u srpsku crkvu kako bi lično nadgledala radove, pogađala se s majstorima, pregledala račune i pazila da svaki peni ode na ono čemu je namenjen.
Čistila podove u crkvi
“Ustajala je u četiri sata izjutra, na kolenima merila podove u tuđoj crkvi i crkvenom domu, prostirala svoje ćilimove, vukla nameštaj. Nije bilo posla koji bi za tu mršavu, suvu, staru, dostojanstvenu ženu bio iznad njene moći ili ispod njenog dostojanstva… Ako su podovi u crkvi bili očišćeni, bili su očišćeni zahvaljujući ledi Pedžet. Ako smo imali vrbu o Vrbici i travu o Duhovima, ili slamu za Badnji dan, imali smo ih jer ih je poslala ledi Pedžet. Ako smo imali nekog bolesnika, ona je lebdela nad njim kao nad svojim detetom, ako je trebalo pomoći neko dete da se školuje, ona je to činila sa svom svojom ljubavlju i oduševljenjem majke”, sećao se protojerej Miloje Nikolić, starešina Crkve Svetog Save, jedan od najbližih prijatelja i saradnika ledi Pedžet.
Tokom godina, tvrdi Kosta St. Pavlović, ledi Pedžet je prodavala kuću po kuću i parče po parče svoje vekovima sticane zemlje, da bi pomagala srpskim izbeglicama. Na kraju, 1954. godine, prodaje i svoj divni dvorac Varen haus. Kupuje za sebe jednu manju kuću u blizini, okruženu skromnim vrtom, koja se zvala Soms haus. Rastavši se od voljenog doma i parka radi koga je živela, dokazala je da je njena ljubav prema Srbima bila jača od sentimentalne vezanosti za bilo kakva materijalna dobra.
Oproštajni prijem
Pred selidbu, jula 1955, priređuje u Varen hausu veliki oproštajni prijem na koji poziva sve srpske prijatelje.
“Vi Srbi uopšte ne verujete da ću ja vrlo brzo umreti. Meni leka nema. Ovo što sam sada učinila za vašu crkvu poslednje je. Ne mogu više. Ne mogu ni materijalno, a nemam ni vremena”, govori jednom srpskom poznaniku. I zaista, u septembru 1958, smrtno obolevši, pada u postelju. Otac Miloje joj dolazi u posetu, a ona mu sa samrtničke postelje kaže: “Neka me svi zaborave, to mi je svejedno! Ali će mi veoma teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”
To su bile poslednje reči koje je Ledi Pedžet izgovorila pet dana pred svoju smrt.
Dejm Luiz Margaret Lejla Vemis Pedžet preminula je 24. septembra 1958, u 77. godini života. U Crkvi Svetog Save u Londonu i u Sabornoj crkvi u Beogradu služeni su parastosi uz prisustvo mnoštva zahvalnog naroda. Prohujalo je od tada šest i po decenija, a u Srbiji su, nažalost, mnogi zaboravili veličanstvena dela srpske dobrotvorke ledi Lejle Pedžet. U Beogradu na Dedinju jedna ulica nosi njeno ime.
Čuvari uspomene
Varen haus je danas ekskluzivni hotel, čiji vlasnici s ljubavlju i poštovanjem pamte porodicu Pedžet. Gotovo sve prostorije u hotelu zadržale su namenu i nazive iz vremena kada je ledi Pedžet u njima živela, pa tako i sada tamo nailazimo na Sunčanu sobu, Plavu sobu, Kraljevu i Kraljičinu sobu, Zimski vrt sa pećinom, Salu sa orijentalnim kaminom. Nekadašnja balska sala, koju je u svoje vreme ledi Mini Fiska, majka ledi Pedžet, opremila po ugledu na Dvoranu ogledala iz Versajske palate, i danas ima lepotu i šarm onih davno iščezlih dana, kada je ovaj dvorac bio omiljeno stecište više hiljada Srba.
Potomci tih Srba, koji žive u Londonu, takođe verno čuvaju uspomenu na Ledi Pedžet. U Domu Svetog Nikolaja Velimitovića, u blizini Crkve Svetog Save, postoji spomen-soba posvećena njoj. Na zidu je njena slika. Tu su i njena uramljena odlikovanja. U biblioteci je knjiga koju je napisala kao komesarka Prve medicinske misije u Velikom ratu, kada je lečila i negovala naše slavne heroje i ratnike za slobodu. U samoj crkvi na počasnom mestu našla se vitrina sa otvorenom spomen-knjigom, koju su srpske izbeglice, pacijenti i medicinsko osoblje, u zimu 1915, ispunili najdirljivijim izjavama zahvalnosti za njene sestrinske podvige. A tu je, naravno, i Spomenica – knjiga u kojoj su sabrana svedočanstva srpskih emigranata o njenom požrtvovanju posle Drugog svetskog rata.
Živela za druge
Da velikoj srpskoj dobrotvorki dugujemo neizmernu zahvalnost i večno pamćenje podseća nas ovim feljtonom i svojom knjigom o ledi Pedžet i Marija Miketić, koja je na oko 500 strana sabrala celokupan život heroine, od rođenja do smrti, život smislen i celovot, život za druge, ispunjen davanjima, velikim idealima i brojnim podvizima koji su bili tako veliki baš zato što je i opasnost koja je pretila bila tako velika, ako ne i najveća u istoriji ljudskog roda. “Vesti” zahvaljuju autorki što je iz svog obimnog dela najvažnije delove izdvojila za naše čitaoce.
