Šezdeset pet godina je prošlo od smrti velike dobrotvorke ledi Lejle Pedžet. O njenom životu i radu piše književnica Marija Miketić u svojoj novoj knjizi “Ponoćno svetlo”. Životopis engleske plemkinje temelji se na relevantnim istorijskim dokumentima i brojnim svedočanstvima savremenika, donoseći intimnu dramu ove tihe i skromne žene, koja pomaže Srbiji i srpskom narodu u najtežim ratnim iskušenjima, a čiji život do poslednjeg dana ostaje simbol milosrđa i odanosti. Na samrti ona ima samo jednu želju – da je njeni Srbi nikada ne zaborave.
Godine 1928. posle smrti oca, ledi Pedžet u nasledstvo dobija veličanstveni dvorac Varen haus na idiličnom porodičnom imanju, gde se zajedno sa suprugom ubrzo i seli, nastavljajući spokojan život u mirnoj aristokratskoj varošici Kingston na Temzi, u Sariju. Viktorijanski dvorac iz 19. veka građen je od oličene cigle i crveno-crnog kamena, a okružuju ga brojni vrtovi, bašte, izvori, vodopadi, šljunčane staze i uredno negovani travnjaci, o kojima svakodnevno brigu vodi više od 30 baštovana.
Poslednja poseta Beogradu
Ledi Pedžet je 9. oktobra 1934. slavila 53. rođendan, kada do nje dopre vest da je tog istog dana kralj Aleksandar Karađorđević stradao u atentatu u Marselju. Odmah se sprema i odlazi u Beograd da isprati ratnog druga na večno konačište. Ser Nevilu Hendersonu, tadašnjem britanskom konzulu u Jugoslaviji, zabranjuje da se njeno prisustvo obnaroduje, te poseta velike humanitarke prolazi tiho i neprimećeno. S dubokim žalom što više nema one njene Srbije, zemlje koju je zvala “domovinom svoje duše”, ledi Pedžet se vraća u otadžbinu, uverena da su zauvek prekinuti svi kontakti sa voljenim Srbima.
U maju 1940, dok se Velika Britanija sprema za Drugi svetski rat, u primorskom odmaralištu Sveti Rafael u Francuskoj umire ser Ralf Pedžet. Ledi Pedžet u poslednjem trenutku uspeva da organizuje prenos njegovih posmrtnih ostataka u Englesku, jer gotovo istovremeno nemačka vojska probija naoko neosvojivu Mažino-liniju, napada Francusku i za manje od dva meseca potpuno je pregazi. Dok Hitler priprema vazdušnu invaziju na Britaniju, ledi Pedžet nema vremena da ožali muža. Iako ima 60 godina, ponovo je aktivna u Crvenom krstu i komitetima za socijalnu pomoć. Pretvara svoj dvorac Varen haus u Dom za oporavak ranjenih vojnika, koji se leče u Opštoj bolnici u Kingstonu i posvećuje se njihovoj nezi sa istim žarom sa kakvim je kao mlada žena negovala srpske ranjenike.
Njen dom, srpska kuća
Po završetku rata, progonjena komunističkim režimom, ogromna srpska emigracija spas traži u Engleskoj. U London u sve većim grupama pristižu i bivši srpski zarobljenici iz nemačkih logora Dahau, Aušvic i Mathauzen. Do 1948. taj broj se penje na desetine hiljada Srba među kojima najviše ima intelektualne elite i univerzitetske omladine. Ledi Pedžet širom otvara vrata svog doma voljenim Srbima. Od 48 spavaćih soba u dvorcu, za sebe zadržava samo jednu odaju i mali salon gde radi i nedeljom popodne, u vreme čaja, prima ponekog prijatelja. Sve ostalo prepušta srpskim izbeglicama. Svakog ko joj se obratio za pomoć ugostila je, nahranila, odenula, postarala se da dobije školarinu, posao, pristojan stan. Mnogima je isposlovala državljanstvo. Nebrojene pakete šalje u izbegličke kampove. Finansira srpske knjige, publikacije i časopise. U svom domu priređuje velike dobrotvorne akcije, kupuje kuće za smeštaj izbegličkih porodica, plaća put u Ameriku i Australiju. U potkrovlju Varen hausa živi uvek po nekoliko srpskih studenata koji se školuju o njenom trošku, a na univerzitetima u Londonu i Parizu ima više stotina svojih stipendista. Uzima na brigu i staranje čak i malu decu čiji se roditelji teško snalaze, te ih odeva, vodi na more, plaća najbolje škole. Srbi redovno slave pravoslavni Božić u Varen hausu. Česti gosti su i kralj Petar II, njegova majka kraljica Marija Karađorđević, Slobodan Jovanović, predsednik vlade u egzilu. Episkop Nikolaj Velimirović, veliki teolog i duhovnik, posećuje ledi Pedžet sve do svoje smrti 1956. Potpukovnik Milan Jovičić, nekadašnji maršal na srpskom dvoru, živi kod nje devet godina. Istoričar i diplomata Kosta St. Pavlović radi u biblioteci Varen hausa na sređivanju obimne porodične arhive Pedžeta, i kao direktni svedok ostavlja brojne zapise o milosrđu i odanosti ledi Pedžet prema njenim Srbima.
Crnjanski u Japanskom vrtu
Kada pisac Miloš Crnjanski ostane bez posla, te više ne može da plaća stan u Londonu, ledi Pedžet njemu i njegovoj ženi Vidi ustupa na korišćenje manju kuću na imanju, u Japanskom vrtu, gde su besplatno stanovali od 1948. do 1953. Savremenici svedoče da je ona mnogo volela da sluša piščeve priče o mističnim vezama između Srba i Škota, o čemu je on rado raspredao dolazeći svako popodne kod nje na čaj i kolače. U jednom delu imanja nalazilo se i prirodno jezero, sa gondolom, dokom i malim drvenim mostom, gde su ponosno cvetali stogodišnji rododendroni, prkoseći visinom čak i obližnjoj kestenovoj šumi, a kažu da je Crnjanski najrađe tuda šetao dok je smišljao zaplet za “Roman o Londonu” koji je već bio počeo da piše pod radnim naslovom “Šuster”. Ledi Pedžet je bila prvi čitalac rukopisa u nastajanju.
Osim svesrdnim gostoprimstvom, ledi Pedžet siromašnom bračnom paru pomaže i novčano, a da to ne bi ličilo na milostinju izmišlja za njih razne poslove: lepljenje markica, adresiranje pozivnica, šivenje, baštovanstvo, pravljenje poslastica za prijeme. Svake godine šalje ih na more. Crnjanskom plaća školarinu za Londonski univerzitet, a Vidi kurs šivenja u elitnoj privatnoj školi. Poznato je da su se oboje izdržavali od Vidinog šivenja lutaka tokom celokupnog boravka u Engleskoj. Kada je 1951. godine Crnjanski dobio britansko državljanstvo, jedan od jemaca bila je ledi Pedžet.
Tetka Rokolor
“Po dolasku u London, naši roditelji su se obratili srpskoj crkvi za privremenu finansijsku pomoć. Crkva nas je upoznala sa ledi Pedžet, koja je bila poznata po tome što je pomagala srpske emigrante. Moji roditelji nisu govorili engleski, nisu imali novca i imali su dvoje male dece o kojima su morali da se staraju. Posle prvog susreta, ledi Pedžet se ponudila da preuzme na sebe celokupnu odgovornost za mene i mog brata, za naše vaspitanje, zdravlje i obrazovanje. Moji roditelji su bili ushićeni i pristali su. Ledi Pedžet je mene zvala Velia, a mog brata Duki, a mi smo nju zvali tetka Rokolor.”
Priču Velje, kasnije nazvanog Bil Pazarac, beleži Viki Gud u svojoj knjizi “Priče iz Varen hausa”, London 2014.
