Ledi Pedžet, dr Beri, dr Elsi Inglis, gospođa Sent-Kler Stobart, gospođa Karington Vajld i još 12 istaknutih članova Srpskog potpornog fonda odlučuju leta 1916. da organizuju širom Velike Britanije proslavu Vidovdana u znak priznanja hrabrosti Srba koji nisu u mogućnosti da obeleže nacionalni praznik u svojoj zemlji kao što su vekovima činili od Kosovskog boja, 1389. godine.
U svim dnevnim i periodičnim novinama i časopisima pišu se članci o Srbiji. Naučnici, istoričari, književnici, političari i novinari objavljuju svoje autorske tekstove uzdižući značaj Srbije. Gradovi su oblepljeni plakatama, prodaju se srpske knjige, izlažu ratni trofeji i fotografije. Štampaju se srpske narodne pesme u prevodu Siton Votsona. Njegov tekst o značaju Kosovske bitke čita se u 12.000 škola širom zemlje. Deli se na hiljade brošura o srpskoj ženi.
Ostrvljane zahvata srbofilija
U bioskopima se prikazuju filmovi o Srbiji, otvaraju se izložbe srpskih crteža, na železničkim stanicama prodaju srpske zastave, u izlozima svih prodavnica istaknuta su srpska obeležja. Održavaju se dobrotvorni koncerti i skupovi sa predavanjima. Skoro svi članovi SPF govore u raznim galerijama, na institutima, u kafanama, restoranima, svuda gde ima publike, a prikupljena sredstva šalju za pomoć Srbiji.
Na sam dan Vidovdana, u impozantnoj katedrali Svetog Pavla u Londonu prvi put u istoriji služi se pravoslavna liturgija. Pred brojnim uglednim ličnostima i građanima, tada jeromonah, a kasnije vladika Nikolaj Velimirović, drži potresnu besedu “Duša Srbije”. Istovremeno ledi Pedžet drži jednako uspešan govor u Birmingemu, gde je bilo puno srpske dece na školovanju. Govoru prisustvuje cela srpska kolonija. Voditelj programa, Bogdan Popović, srpski književni kritičar i esejista, izražava tom prilikom ledi Pedžet i gradonačelniku lordu Čemberlenu najdublju zahvalnost za školovanje srpske dece.
Solunski proces
U drugoj polovini 1916. ser Ralf Pedžet je imenovan za izvanrednog izaslanika i opunomoćenog poslanika u Kopenhagenu, gradu svog rođenja. Zbog povoljnog strateškog položaja Danska je jedna od retkih neutralnih zemalja u Evropi. Dok se ser Ralf bavi trgovinskim pregovorima sa danskom vladom, ledi Pedžet na sve moguće načine pokušava da ostane u kontaktu sa starim prijateljima i znancima. Tako saznaje da je srpska vlada u Solunu pokrenula sudski proces protiv vođa oficirske organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznatije kao Crna ruka, zbog pokušaja atentata na regenta Aleksandra kod sela Ostrova u Grčkoj. Na listi optuženih našao se i general Damjan Popović, koji je uhapšen decembra 1916. i sproveden u samicu srpskog vojnog zatvora u Solunu, gde naredna tri meseca čeka da se okonča istražni postupak. Sem zavere protiv dinastije, na teret mu se stavljala i krivica za nacionalnu katastrofu u Albaniji. Ledi Pedžet ulaže sav svoj uticaj da spase čoveka sa kojim je 18 dugih meseci sarađivala u Skoplju u najtežim mogućim uslovima. Bez obzira na to što je na početku bila ogorčena zbog Popovićevog učestvovanja u Majskom prevratu, ona šalje regentu Aleksandru telegram u kom preti: “Ako general Popović bude streljan kao navodni zločinac i ako ga ne pomilujete, moja noga nikada više neće kročiti u Srbiju!” Regent odgovara: “Uz poštovanje i zahvalnost za sva vaša ranija dela, moram da kažem da ne delim s vama dobro mišljenje o zavereniku generalu Damjanu Popoviću. Posle suđenja i pogubljenja smatram da će srpska vojska biti jača i spremnija za nastavak rata.” Niži sud za oficire osuđuje Popovića na 15 godina zatvora, da bi mu posle žalbe Visoki vojni sud povećao kaznu na 20 godina. Pogubljenje uspeva da izbegne najverovatnije zahvaljujući uticaju ledi Pedžet.
Lične tragedije
U junu 1917. ledi Pedžet je odlikovana Ordenom Britanske imperije za humani rad u Srbiji. Dodeljena joj je i titula dame Velikog krsta, najviša ženska titula u okviru reda koji je osnovao kralj Džordž V. Mesec dana kasnije doživljava ličnu tragediju kada njen brat, pukovnik Albert Edvard Pedžet, premine usled trovanja bojnim gasovima koje je Nemačka armija posipala iz bombardera, uprkos tome što je upotreba hemijskih supstanci bila strogo zabranjena Haškom konvencijom iz 1907. U maju 1919. ledi Pedžet pogađa još jedna tragedija, u Parizu od španske groznice umire njena majka, ledi Mini. U avgustu Ralf preuzima imenovanje za Brazil, ali se ne zadržava dugo na toj poziciji. Početkom leta 1920. traži dozvolu od Forin ofisa da se penzioniše i u septembru se seli sa suprugom u predgrađe Sitingborna u Kentu. Na Pet Roudu u Stokberiju kupuju farmu od 286 hektara zemlje i u narednim godinama gaje trkačke konje i rasne pse, žive mirnim i povučenim životom sve do 1928. kada u Kanu umire general ser Artur Pedžet.
Srbija uz Zapad
Posle okončanja Velikog rata kralj Džordž V podiže status diplomatske misije u Brazilu sa poslanstva na ambasadu i odobrava imenovanje ser Ralfa Pedžeta za prvog ambasadora u Rio de Ženeiru. Za Ralfa to predstavlja vrhunac diplomatskih ambicija, prihvata novu poziciju, ali odlaže odlazak u Rio jer u januaru 1919. mora da prisustvuje Mirovnoj konferenciji u Parizu, kao stalni zvaničnik britanske delegacije odgovoran za Balkan.
Prema Ralfu Pedžetu, rešenja za Centralnu i Istočnu Evropu, izneta u Pedžet-Tirelovom memorandumu, predviđala su uniju manjih nezavisnih balkanskih država, s tim da Srbija dobije Skadar, celu Bosnu i Hercegovinu i širok izlazak na more. Ali otkako je Srbija postavila za ratni cilj oslobođenje i ujedinjenje svih delova porobljenog srpskog naroda, Britanci su na svaki način podržavali ujedinjenje Srbije, Crne Gore i Južnih Slovena u jednu snažnu federaciju koja bi predstavljala barijeru svakom nemačkom napredovanju ka Istoku. Jedinu manu projekta videli su u tome što bi takva država bila dodatak Rusiji, čime bi se samo pospešio njen već nadmoćan uticaj u Evropi. Međutim, kako tvrdi Pedžet, uočeno je da se Srbija polako oslobađa ruskog tutorstva i okreće zapadnim silama.
