Sredinom oktobra 1915, kada slom Srbije postaje sve izvesniji, lord Kičener odobrava prelazak savezničkih trupa iz Soluna u Srbiju. “Ali samo do Strumice, ne prelazite granicu!”, glasi naređenje. Saveznici imaju zadatak da obezbede saobraćaj železničkom prugom Solun-Skoplje kako bi olakšali srpskoj vojsci izlaz prema Velesu i Solunu. Međutim, na njih se tada sa severa stušti Druga bugarska armija pod komandom generala Gergija Todorova i generala Stefana Bogdanova. Bugari zauzimaju Veles, Štip i Strumicu, a u silovitom napadu na Krivolak poražavaju tri francuske i jednu englesku diviziju. Savezničke operacije obustavljaju se 13. novembra zbog mogućeg grčkog udara s leđa, što primorava generala Saraja da povuče svoje trupe najpre u Bitolj, a potom i u svoju bazu u Solunu.
Borba za puki opstanak
Za sve to vreme u obe bolnice ledi Pedžet u Skoplju sliva se bujica ranjenih. U tifusnoj koloniji nalazi se 800 pacijenata, najviše onih sa Krivolaka. Polovina njih su Srbi, a polovina Bugari. Niko od osoblja ne pravi nikakvu razliku među njima. “U ovim čudnim vremenima kada se borimo samo za puko postojanje, ne pada nam na pamet da razmatramo ko su prijatelji, a ko neprijatelji”, beleži ledi Pedžet.
Zavladala je opšta glad. Bugari su zaplenili i ono malo preostalih zaliha hrane iz državnih spremišta, a u grad stižu nove kolone izbeglica pritisnute surovim terorom sa severa. Iznemogao narod okuplja se ispred bolnice ledi Pedžet u sve većem broju. Pod neprekidnom kišom i susnežicom, ona neumorno deli zalihe iz svojih magacina. Samo u jednom danu nahranila je, odenula i snabdela lekovima više od 800 izbeglica, da bi se ubrzo taj broj popeo na 4.000 ljudi dnevno. Bugari je strogo nadgledaju sumnjajući da hranu deli samo Srbima. Spremišta su gotovo prazna, bolnica nema dovoljno ogreva, svi prozori su zaleđeni, hodnike osvetljava samo po jedna sveća. Uz krajnji napor, ledi Pedžet uspeva da obezbedi drva samo za bolničku kuhinju i sterilizatore. Srpski novac gubi vrednost, a bugarskog nema. Pojavljuju se ratni profiteri i crnoberzijanci koji na pijacama po basnoslovnim cenama prodaju plen opljačkan u napuštenim srpskim gradovima. Ledi Pedžet preko Bugara traži novac od Srpskog potpornog fonda, ali ga ne dobija jer apel nije ni prosleđen u London. Ne dobija ni zajam od Bugarske narodne banke. Pukovnik Bacarov, šef bugarskih vojnih lekara, daje joj 1.000 leva, a bugarska kraljica Eleonora, kojoj upućuje pismo sa molbom za pomoć, šalje 5.000 franaka.
Nemci preuzimaju komandu
Početkom decembra Nemci zaposedaju Skoplje i preuzimaju komandu od Bugara. U bolnici rade četiri britanska, dva danska i tri američka lekara. Među milosrdnim sestrama su 22 Britanke, pet Dankinja, tri Holanđanke, jedna Francuskinja i jedna Amerikanka. Nemci se bezobzirno ponašaju prema svima njima i zahtevaju da im ledi Pedžet preda kompletnu bolnicu, govoreći da je toliko savršeno opremljena i uređena da je moraju imati. Ona odgovara da je to protivno svim odredbama
Ženevske konvencije, i ni po cenu života ne pristaje da preda bolnicu. Za kaznu, osvetoljubivi Nemci joj uskraćuju slobodu kretanja, oduzimaju ogrev i zalihe hrane. Bolnicu prepunu ranjenika ostavljaju bez ičega. U tako teškim danima ledi Pedžet poslednji vapaj za pomoć upućuje bugarskoj kraljici Eleonori, koju u pismu moli da izdejstvuje repatriranje britanske misije. Kraljica Eleonora fon Rojs-Kostric bila je Pruskinja, a njen suprug, kralj Ferdinand od Saks-Koburga i Gote – Austrijanac, rođen i odrastao u Beču. Njihovo poreklo i otvorena pronemačka politika odgovorni su za stupanje slovenske Bugarske u savezništvo sa Centralnim silama. Tokom rata Eleonora je postala popularna kao dobrovoljna bolničarka i to je razlog zašto se ledi Pedžet nadala da bi ona mogla da spase britansku misiju austro-nemačkog terora. Odgovor stiže 18. decembra, kada u Skoplje dolazi bugarski kralj Ferdinand i saopštava joj da je repatrijacija odobrena pod pritiskom američkog poslanstva u Sofiji. Ona ipak ostaje u Skoplju sve do marta 1916, kada poslednja napušta okupiranu Srbiju. Nije htela da napusti bolnicu dok god se i poslednji njen ranjenik ne oporavi. Kada krene u internaciju, sa sobom vodi i dva srpska ranjenika koja se nisu oporavila na vreme.
Bugarski zločini
Ledi Pedžet uspeva da uveri Bugare u dobronamernost svoje misije, zahvalni su za civilne ambulante koje otvara u Skoplju, za hranu i medicinsku negu koju pruža svima bez razlike. Ali kada pokušaju da je predstave svedokom srpskih zločina, ona odmah prozre njihov lukavi plan i odbije da se fotografiše nad telima bugarskih vojnika. Posle obdukcije, engleski lekari ustanove da nad nađenim telima nisu počinjeni nikakvi zločini. Naprotiv! Bugari su zapravo činili zverstva. Odmah po dolasku u Skoplje zapalili su crkve u kojima je sklonište našlo 600 žena i dece, a beskućnike, koji nisu uspeli da pobegnu, brutalno su streljali.
Zbrinjava sve zarobljene
Nemci dovode 400 srpskih zarobljenika u bolnicu ledi Pedžet, koja beleži u ratni dnevnik: “Stigli su nam Srbi zarobljeni kod Prizrena. Svi do jednoga bili su iznureni, nisu ličili na ljudska bića. Velike obnevidele oči virile su sa njihovih lica koja je pokrivala samo tanka koža. Njihov izgled bio je tako užasan da su ih čak i nemački oficiri gledali sa zaprepašćenjem. Rekli su da su videli sve frontove pre toga, ali nigde ovoliki jad, patnju i pustoš kao u Srbiji. Ja sam odmah izvadila sve što sam imala u džepovima i počela da im delim cigarete, novac, čokolade…”
Čim se srpski vojnici oporave, ledi Pedžet svih 400 zadržava kod sebe, znajući da bi ih u protivnom Nemci odveli u logore. U bolnici primaju obroke i platu za rad. Na isti način zbrinjava i sve druge zarobljenike koje Nemci sprovode u Skoplje: Ruse, Francuze, Engleze…
