U maju 1915. ledi Pedžet odlazi u Nicu na oporavak posle duge i teške bolesti. Ubrzo prima vest da se njen rođak Ričard Čičlester razboleo od trbušnog tifusa dok je delio humanitarnu pomoć siromašnom stanovništvu po Kosovu i Metohiji. Lekari su se devet dana borili za njegov život, ali mladić nije izdržao. Preminuo je u junu 1915, u 26. godini. Ričard Sesil Frederik Čičester sahranjen je uz sve vojne počasti na niškom groblju, a za svoje zasluge u Srbiji posthumno dobija počasni čin kapetana.
Povratak u Srbiju
Iako skrhana od bola zbog tragične smrti rođaka, ledi Pedžet, koja leto provodi s majkom u Londonu, odmah kreće u Srbiju, sa kontingentom humanitarne pomoći. Za njom stižu i Čičesterovi roditelji da preuzmu posmrtne ostatke svog sina. Dok čekaju ekshumaciju, obilaze bolnice u Skoplju i Nišu, zatim Prizren, Prištinu, Peć, Mitrovicu, Uroševac i sva ostala mesta u kojima je pokojni Ričard tako vredno radio na deljenju humanitarne pomoći. U znak sećanja na njega, ožalošćeni roditelji svuda ostavljaju velike svote novca meštanima i izbeglicama.
Zatišje na frontu predugo traje, a epidemija tifusa je obuzdana, te ser Ralf Pedžet, kao komesar svih britanskih misija, zahteva od svoje supruge da se bolnica zatvori i osoblje pripremi za povratak u domovinu. Po savetu regenta Aleksandra, ledi Pedžet odbija da izvrši naređenje i posvećuje se marljivom radu. Tokom jula i avgusta 1915. osniva sanatorijum za tuberkolozne bolesnike i radionice za ratne invalide kako bi mogli sami da zarađuju za život. Otvara dispanzere za stanovništvo u manjim mestima i zabačenim selima. Obezbeđuje kamione i ambulantna kola kojima se medicinsko osoblje prevozi svuda gde se ukaže potreba. Sa Mejbel Grujić, 29. avgusta, u Nišu otvara bolnicu za bebe, a tokom septembra, sa Delfom Ivanić, osniva sirotišta u 15 mesta u Srbiji.
Engleska izdaja!
U oktobru 1915. nemačke, austrougarske i bugarske snage udruženo napadaju Srbiju. Kroz gradove se pronosi vest da su se u Solunu iskrcale savezničke trupe. Počinju pripreme za svečani doček saveznika. Međutim, general Damjan Popović, komandant Južne Srbije, obaveštava ledi Pedžet da saveznici neće doći i predlaže joj da ode u Solun kako bi zamolila generala Saraja da promeni odluku. “Te ledi Pedžet je otišla posebnim vozom za Solun da nagovori tamošnje zapovednike francuskih i engleskih trupa da pošalju snage za pomoć Skoplju”, beleži u pismu rođacima bolničar Hari Skvajer iz britanske misije. Uprkos njenim molbama i preklinjanjima da pokušaju sve, čak i nemoguće, saveznici ostaju pri tvrdnji da ne mogu ništa da učine jer nisu spremni za dejstva. Britanski general Hamilton Mlađi, koji prisustvuje sastanku, izjavljuje da lord Kičener krivi Srbe za napad Bugara zato što su tvrdoglavo odbijali da im učine teritorijalne ustupke ne bi li ih time privoleli na savezništvo, te se zato okleva sa dejstvima i pored svih obećanja. Navodno, treba im vremena za koncentraciju većih snaga. Sem toga, britanska vlada smatra da je Solunski front nebitan za ishod rata i svu pažnju usmerava na francusko-belgijsko bojište. Ledi Pedžet odgovara da se prvi put u životu stidi što je Engleskinja! I dodaje da će zauvek ostati upamćeno da je lord Kičener izdao slavnu srpsku vojsku i da je zbog svoje ograničenosti i gluposti protraćio šansu da jednom za svagda okonča Veliki rat.
Ostaje uz ranjenike
Po povratku u Skoplje zatiče kako Srpska sanitetska služba evakuiše ranjenike iz njene bolnice. Delfa Ivanić joj govori da su Bugari blizu i da je poslednji trenutak za evakuaciju. Ledi Pedžet šalje u Prištinu dvadesetak medicinskih sestara zajedno sa svim pokretnim ranjenicima. A kad i ostali krenu, ispostavlja se da srpske vlasti nisu u mogućnosti da obezbede adekvatan prevoz za stotine nepokretnih muškaraca, te nude da prebace samo ledi Pedžet, lekare i osoblje. U dogovoru sa dr Meitlendom i preostalim članovima misije, ledi Pedžet to odbija. “Ne dolazi u obzir da ostavim nemoćne srpske ranjenike!”, kaže mužu kada ovaj dođe u Skoplje po nju. Ser Ralf je šokiran odlukom ledi Pedžet da ostane u okupiranoj Srbiji. Tome se protivi i njen otac, cela porodica, rukovodstvo SPF, britanska vlada i javnost. Ledi Pedžet prkosi svima njima i odlučno ostaje uz svoje ranjenike. Ralf se vraća u Niš da bi organizovao povlačenje ostalih misija, ali već sutradan prima telegram da su Bugari napali Skoplje. Očajan, traži Pašića i od njega saznaje da Vlada napušta Niš i odlazi u Kraljevo, a Vrhovna komanda se iz Kragujevca povlači u Kruševac. Telefonske, telegrafske i poštanske veze su u prekidu i ser Ralf ne može da stupi u kontakt sa suprugom.
Zaštita bugarskih vlasti
Skoplje pada u ruke Bugara 22. oktobra 1915. Istog dana, ledi Pedžet traži prijem kod generala Georgija Todorova, komandanta Druge bugarske vojske. Objašnjava mu da se njena bolnica izdržava od privatnih priloga prikupljenih u Engleskoj i napominje da će po povratku u London podneti izveštaj britanskoj vladi o svom radu pod okupacijom. Todorov želi da ostavi dobar utisak na Engleze, te obećava ledi Pedžet da će bugarske vojne vlasti zaštititi njenu bolnicu uz poštovanje Ženevske konvencije. Na njenu molbu, dozvoljava joj da prikuplja ranjenike po bojištima i da deli hranu stanovništvu. Uz pomoć bolničara, ledi Pedžet istog dana prebacuje u svoju bolnicu 200 teško ranjenih srpskih vojnika koji su se danima junački borili za oslobođenje otadžbine od okupatora.
Vrhovna komanda u Kruševcu prima telegram:
“Gospođa Pedžet sa svojom misijom nije htela da se evakuiše u pozadinu već je ostala u Skoplju i prešla da neguje naše ranjenike i bolesnike po bolnicama.”
Ganula i Nušića
U svojoj knjizi “Devetsto petnaesta – tragedija jednog naroda” Branislav Nušić beleži kako je jedne večeri, dok se spremao za povlačenje iz Skoplja, na opustelim ulicama grada ugledao neobičan prizor:
“Praćen jednim gospodinom, kroz puste ulice promiče na malome konjiću čudan jahač. To je bleda, mršava dama, dubokih i pametnih očiju, to je plemenita ledi Pedžet, koja se rešila da ostane u Skoplju, te pribrala sve zaostale ranjenike u svoju bolnicu, a sad je uzjahala konja i prolazi kroz zabačene periferijske ulice ne bi li svojim prisustvom ohrabrila onaj siromašni svet koji nije imao načina ni mogućnosti da izbegne sudbinu koja ga očekuje.”
