Zahvaljujući izveštajima koje ledi Pedžet redovno šalje Srpskom potpornom fondu (SPF), britanska vlada saznaje za katastrofalno stanje u Srbiji mnogo pre nego što srpska vlada zatraži hitnu pomoć saveznika. Ser Edvard Grej i ministar vojni lord Kičener u Londonu užurbano organizuju Vojno-medicinsku misiju na čije čelo staje pukovnik dr Vilijam Hanter. Istovremeno, ser Tomas Lipton, još jedan veliki srpski dobrotvor, na svojoj jahti Erin prevozi grupe medicinskog osoblja, a parobrodi britanskog Admiraliteta prebacuju tone sanitetskog materijala do Soluna, odakle dalje vozovima pomoć stiže u Srbiju.
Dolazi i Ralf
Sredinom februara 1915, zajedno sa Drugom medicinskom misijom SPF koju oprema ledi Vimborn, u Srbiju stiže i ser Ralf Pedžet, u svojstvu generalnog komesara svih britanskih medicinskih misija. U tom trenutku na teritoriji Srbije deluju tri bolnice Srpskog potpornog fonda – dve u Skoplju i jedna u Kragujevcu pod vođstvom Mejbel Sent Kler Stobart i dr King Mej, zatim bolnica dr Džejmsa Berija u Vrnjačkoj Banji, dve jedinice Crvenog krsta majora Benksa, jedinica Hitne pomoći “Sveti Jovan Jerusalimski”, kao i četiri bolnice Škotskih žena – u Kragujevcu, Valjevu, Lazarevcu i u Mladenovcu. Dakle, više od 600 ljudi nalazi se pod direktnim rukovodstvom ser Ralfa Pedžeta. Niš mu je određen za sedište, ali da bi organizovao i nadgledao rad tako velikog broja ljudi, i to u vreme razorne epidemije pegavog tifusa, on je neprestano u pokretu od Niša do Kragujevca, od Valjeva do Ćustendila, od Kraljeva do Vrnjačke Banje. I tako ukrug, sve dok ne sazna da se u Skoplju od pegavog tifusa razbolela i njegova žena ledi Lejla Pedžet.
Požuri da ozdraviš
Negujući teške bolesnike u Tifusnoj koloniji, pod nemogućim uslovima, često ostajući bez vode, ledi Pedžet pada u postelju. Saznavši da njegova kći već nedeljama leži bez svesti, general ser Artur Pedžet, kao prvi ađutant kralja Džordža V, kreće iz Londona na Balkan, u specijalnu diplomatsku misiju koja, sem posete Srbiji i Rusiji, uključuje i posete Bugarskoj, Grčkoj i Rumuniji. On koristi priliku da najpre poseti bolesnu kćerku, ali ne uspeva da je vidi jer mu prof. dr Morison, koji leči ledi Pedžet, saopštava da bi za njega bilo veoma opasno da se približi kćerki. Osim toga, prekomerno uzbuđenje zbog susreta moglo bi da šteti i samoj bolesnici. Nemajući kud, general ostavlja Lejli poruku u kojoj piše: “Požuri da ozdraviš, pa da dođeš u našu zemlju da se oporaviš i ojačaš, a onda da se ponovo vratiš svom plemenitom poslu.” General napušta Skoplje i odlazi u Niš, gde se sreće sa kraljem Petrom i vojvodom Putnikom, kojima u ime svog kralja dodeljuje najveće englesko odlikovanje Orden Bat.
Druga otadžbina
Ledi Pedžet boluje sve do aprila 1915. kada se javljaju prvi znaci ozdravljenja. Žilava i jaka, uspeva da se izbori sa tifusnom groznicom. Izgubila je svoju divnu kosu, postala kost i koža, ali je preživela! Delfa Ivanić oprema jednu potpuno belu sobu kako bi njena prijateljica imala što bolje uslove za oporavak. Kada ledi Pedžet ojača i odluči da krene na oporavak u Nicu, u znak zahvalnosti za sva njena dobročinstva, Delfa organizuje veličanstveni ispraćaj. Regent Aleksandar, u ime kralja Petra, odlikuje ledi Pedžet Ordenom Svetog Save prvog stepena sa lentom i piše joj dirljivo pismo zahvalnosti, na šta ona odgovara opširnim pismom koje 21. aprila 1915. “Politika” objavljuje na naslovnoj strani. U pismu srpskoj javnosti plemenita Engleskinja blagodari “celokupnom srpskom narodu na prijateljstvu, ljubavi, pažnji i nežnosti sa kojima su se ophodili prema meni za sve vreme moje bolesti”. Ističe da između nje i Srba postoji neka naročita veza “koja je činila da i kad sam od njih daleko s ljubavlju mislim na njih, veza koja je činila da sam u Srbiju dolazila uvek s onom istom radošću s kojom i u svoju otadžbinu”.
Hrabri sekretar
Osim ledi Pedžet i dr Nobela koji su bili u najtežem stanju, za život su se borila još dva grčka i dva austrijska lekara, jedan srpski inspektor, jedan srpski oficir, dobrovoljni asistent, četiri medicinske sestre, dve kuvarice i doktorka bakteriolog. Na kraju, oboleva i jaka i odvažna sestra Išervud. Sestra Henri brine o svima njima, dok se sestra Fani Skot sama stara o 300 pacijenata. Mladi Ričard Čičester, sekretar bolnice, preuzima na sebe sve poslove ledi Pedžet. On vodi dve bolnice sa više od 2.000 bolesnika. Nema pomoći niotkuda, žena dr Muna kuva sama za obe bolnice, ljudi umiru na sve strane, Srbija se pretvara u mrtvačnicu.
Pismo regenta
Draga ledi Pedžet,
srećan sam da čujem da ste se, najzad, potpuno oporavili od teške bolesti koju ste navukli negujući požrtvovano naše ranjenike i bolesnike i da ste u stanju da se vratite u svoju otadžbinu da u njoj provedete zasluženi odmor. Vaš odlazak iskreno ćemo zažaliti i ja i svi moji vojnici koje ste negovali s istim onim požrtvovanjem s kojim su se oni borili protiv naših neprijatelja. I, zaista, ono što ste učinili za naše ranjenike ničim ne zaostaje za hrabrošću i požrtvovanjem vojnika koji se bore na bojnom polju. Zato smo vam svi u Srbiji od sveg srca blagodarni i čuvaćemo s poštovanjem i divljenjem uspomenu na vaš boravak među nama. U nadi da ću vas uskoro opet videti u Srbiji, želim vam srećan put i izjavljujem vam svoje duboko poštovanje.
