U Trećoj rezervnoj bolnici, kojom upravlja ledi Pedžet, broj ranjenika tokom januara 1915. znatno opada. Novih borbi nema. Britanska štampa piše da su Austrijanci previše temeljno pretučeni od strane Srba da bi ponovo napali. Ali zato, prvi put u svojoj istoriji, Velika Britanija doživljava napad iz vazduha kada nemački cepelini tonama bombi zaspu engleske i škotske krajolike i usmrte više stotina ljudi.
Saznavši za to, ledi Pedžet stiče utisak da bi njeno osoblje bilo korisnije u domovini, te odlazi u Niš da zatraži audijenciju kod regenta Aleksandra. Na grudima nosi Karađorđevu zvezdu, odlikovanje koje joj je kralj Petar dodelio za pokazanu humanost u prethodnim ratovima. Mladi regent neizmerno ceni spremnost ove plemenite dame da i u Velikom ratu pritekne Srbiji u pomoć, te na njeno pitanje da li su mu usluge britanske misije i dalje potrebne, moli je da ostane rekavši da se Srbija nalazi pred najtežim iskušenjem otkad ratuje.
Pomoć civilima
Uprkos protivljenju porodice i vlade svoje zemlje, ledi Pedžet odluči da posluša regenta i ostane u Srbiji. Tokom januara 1915. otvara u gradu brojne ambulante za civile. Doktoru Šuškaloviću obezbeđuje pomoć u hrani i lekovima za četiri rezervne bolnice, a takođe i doktoru Bariju za tri odeljenja Crvenog krsta. Donacije primaju i ratni invalidi i slepi vojnici, kao i Društvo narodne odbrane. Kolu srpskih sestara šalje čizme i tople kapute. Organizuje pododbor Srpskog potpornog fonda kako bi delila humanitarnu pomoć hiljadama srpskih izbeglica, među kojima je najviše ratnih udovica sa po petoro-šestoro dece. Otvara magacine u gradu jer narod oskudeva bukvalno u svemu. Deli im nove sakoe, pantalone, košulje, čarape, brašno, pirinač, kondenzovano mleko, cigarete, konzerve mesa, džem, kakao, so, kutije sapuna… Neretko nastaje otimačina oko hleba ili cipela, a često i tuča, te ledi Pedžet mora da angažuje žandare da zavode red.
Zaraza se širi
Istovremeno, pegavi tifus svakog dana odnosi sve više života. Delfa Ivanić moli ledi Pedžet da primi u svoju bolnicu jednog tifusnog bolesnika u uznapredovalom stadijumu bolesti, jer su sve druge bolnice prepune. Ali ova to odbija rekavši da niko ne sme da meša teške ranjenike i zaražene bolesnike. Ona vodi hiruršku bolnicu, a engleski hirurzi nisu obučeni za tu vrstu bolesti, umeju samo da operišu, izvršili su više od 400 operacija, a tifus zahteva sasvim drugačiju vrstu lečenja. Kaže da ne sme da dovede u opasnost osoblje i preostale pacijente. Međutim, kada nekoliko dana kasnije Delfa dođe kod nje i saopšti joj da je onaj pacijent umro, Ledi Pedžet odgovori: “Znam. I stidim se zbog toga.”
Ubrzo, Delfa na Dušanovom mostu nailazi na stravičan prizor. U susret joj ide neobična povorka koju predvodi fijaker u kome sede kočijaš, sveštenik i crkvenjak sa krstom i žitom u rukama, a za njima mnoštvo rabadžijskih kola. Delfa ih nabroji 30, a kad vidi da se u svakim od njih nalazi po šest mrtvačkih sanduka, izgubi dah. Odmah odlazi kod ledi Pedžet, a u dvorištu bolnice zatiče još jedno iznenađenje – dva ogromna crna razapeta šatora. Provirivši u jedan od njih, ugleda šest poljskih kreveta na kojima leže bolesnici u groznici. Na pitanje zašto su bolesnici na mrazu, ledi Pedžet kaže da su odlučili da za početak uzmu 12 tifusnih bolesnika, da probaju da ih izleče. Obzirom da svi gore od visoke temperature, loši vremenski uslovi im zapravo idu u prilog.
Iz Valjeva, Kruševca, Kragujevca i Niša stižu obeshrabrujući izveštaji. Srbija se nalazila na pragu biološke katastrofe.
Tifusna kolonija
Početkom februara 1915. u Skoplju je zabeleženo 400 obolelih od pegavog tifusa, da bi se za nekoliko dana taj broj udvostručio. Više od polovine je umrlo. Ledi Pedžet tada zamoli Delfu da zatraži od generala Damjana Popovića jednu zgradu samo za tifus. U gradu i okolini nema štale, ambara ili barake u kojima se nisu nagurali ratni zarobljenici, izbegličke porodice ili lakše ranjeni vojnici. Na kraju, ipak uspeva da osposobi dva nedovršena paviljona na Tetovskom putu tako što ledi Pedžet pristane da obezbedi materijal za izgradnju.
Šesta rezervna bolnica ili Tifusna kolonija, kako su je još nazivali, predata je Britanskoj misiji sredinom februara 1915. Epidemija pegavca dosezala je vrhunac. Smrtnost je bila tako velika da su već kroz nekoliko dana košulja i pižama imali na pretek.
Austrijanci je poštuju
Ledi Pedžet je sazvala Austrijance iz Treće rezervne bolnice i upitala ko je od njih preležao tifus. Svi koji su se javili bili su premešteni u Tifusnu koloniju. Među njima je bilo visokih oficira, lekara i dobro obučenih vojnih bolničara. Zavela je strogu disciplinu i kažnjavala svaki prestup. Austrijancima se sviđala ova otresita komesarka. Poštovali su je čak i kad je sprovodila surove kazne, jer su se uverili da nikada nije tražila od njih nešto što i sama ne bi radila.
