Vladimir Stevanović (36) iz Leskovca koji je zbog meditiranja na niskim temperaturama, dobio nadimak srpski ledeni čovek, nedavno je izveo još jedan impresivan poduhvat. Ovaj instruktor borilačkih veština osvojio je zavejani vrh Besne kobile (1.923 mnv) i to bez odeće. Na temperaturi od minus 7 stepeni Celzijusa proveo je tri puna sata samo u šorcu. Da se domogne vrha i pomeri granice lične izdržljivosti nisu ga omeli ni jaki planinski vetrovi.
– Bilo je veoma uzbudljivo. Prvi put sam ovoliko dugo bio izložen, zato sam za svaki slučaj na leđima nosio ranac sa odećom. Međutim, nisam bio ni blizu opasnosti. Osećao sam se veoma dobro, bilo mi je minimalno hladno. Sve vreme sam koristio tehniku disanja da se zagrejem. U ovakvim situacijama nema mesta panici, samo fokus. Kontrolisanjem disanja kontroliše se telo – priča Vladimir i dodaje da svako izlaganje tela hladnoći dovodi do naleta energije.
Kupanje u hladnoj vodi
Da bezbedno stigne na vrh Besne kobile i da izazov završi bez posledica Vladimiru je pomoglo desetogodišnje iskustvo u sličnim poduhvatima, a prvi među njima bila je desetominutna meditacija u jezeru Grza na temperaturi od minus 24 stepena Celzijusa 2011. godine, dok su ostali, kako kaže, uključivali posebne tehnike meditacije i disanja na vrhovima planina i šumama pod snegom.
– Dobra priprema je najvažnija. Organizam se na hladnoću, pre ovakvih uspona, dugo priprema svakodnevnim tuširanjem hladnom vodom, ujutru i uveče, dok se toplota tela održava specifičnim načinom disanja koja se uči i trenira. Ima više načina za to, a ja koristim tibetansku metodu zadržavanja i sabijanja daha koja telo zagreva iznutra. Kada je telo naviknuto na hladnoću onda nema šoka – objašnjava Vladimir koji je instruktor Ninđicu kluba “Buđinkan Leskovac”.
Kroz borilačku veštinu kojom se bavi već 15 godina Vladimir se upoznao sa drevnim tehnikama disanja i meditacije, kao što su Šugendo i Tumo. Jamabuši, putujući monasi ratnici feudalnog Japana, koristili su praksu Šugendo da izlože telo svim elementima prirode među kojima su i ekstremne temperature i meditacija u zaleđenim rekama i jezerima kao i pod vodopadima. Tumo je praksa tibetanskog budizma koja u prevodu znači unutrašnja vatra, a podrazumeva generisanje toplote unutar tela posebnim metodama disanja, dok se praktikanti dugoročno izlažu ekstremno niskim temperaturama na Himalajima. Vladimir planira, da do kraja godine, koristeći ove drevne metode, osvoji još nekoliko vrhova.
– Ovo je moj najduži podvig, prvi put sam planinario bez odeće. Poslednjih godina imao sam slične poduhvate, ali su oni bili kraći, ne duži od 10 do 15 minuta. Posle uspešnog uspona na Besnu kobilu, planiram da osvojim i Radan i Suvu planinu, ali i da se bez odeće popnem na Midžor, vrh Stare planine – kaže Stevanović.
Jačanje imuniteta
Motivacija da svoje telo podvrgne ekstremnim uslovima potekla je iz potrebe da ojača imunitet, jer je, kaže, kao dete bio veoma bolešljiv.
– Bio sam sklon čestim prehladama, upalama grla, bronhitisima. Nakon saveta lekara da mi je potrebna operacija krajnika, rešio sam da pokušam da ojačam imunitet. Dosta sam istraživao i rešenje za svoje probleme našao u drevnim istočnjačkim tradicijama. Tako sam počeo da praktikujem kineski Či Gong i da se tuširam ledenom vodom – govori Vladimir i dodaje da je izlaganje tela hladnoći svojevrsna kiroterapija.
Efekat je, kaže, brzo osetio, a broj zdravstvenih problema drastično se smanjio. Vladimir naglašava i da veliki broj naroda na severnoj hemisferi u svojoj tradiciji ima izlaganje hladnoći kao način unapređenja i jačanja imunog sistema. Ove tretmane danas u svetu promoviše Vim Hof koji je postavio više od 20 svetskih rekorda upisanih u Ginisovu knjigu, a vezani su za razne aktivnosti na velikoj hladnoći.
– Koliko znam, na jugu Srbije nema ljudi koji se ovim bave. Znam za grupu učenika Vim Hofa negde na severu zemlje, ali nisam imao kontakt sa njima. Planinarenje bez odeće do sada, siguran sam, u Srbiji niko nije probao – kaže Vladimir, na koga je uticaj imao i ruski mistik Porfirij Ivanov, koji je praktikovao takozvano prekaljivanje, tretiranje hladnom vodom.
Prilikom uspona na Besnu kobilu Vladimir nije bio sam, sa njim su bili i članovi kluba jer je planinarenje za njih vrsta terenskih treninga koje često organizuju.
– Klince veoma motiviše kad vide nešto neobično. Ne mora to da bude samo japanska tradicija. Srpska tradicija takođe poznaje brojne prirodne lekove. Trudim se da im sve to približim, da im tradicija, kako oni kažu, bude “kul”. Organizujemo i razne aktivnosti u prirodi. Trčimo maratone, planinarimo, skačemo padobranom, ronimo – objašnjava naš sagovornik i dodaje da je na časovima uvek obavezno istezanje i disanje koje telo oslobađa stresa.
Spoj starog i novog
Vladimir je uz pomoć najboljeg prijatelja osmislio i sistem pod nazivom Total hjuman divelopment, koji uči kako da uz pomoć drevnih tradicija moderan čovek maksimalno razvije svoj duh i telo. Planirali su da na tu temu održe seminare i tribine, ali im je pandemija pokvarila planove. Veruje da bi ljudi bili zainteresovani da to čuju, jer je do sada nailazio samo na pozitivne reakcije kada su njegovi podvizi u pitanju.
Kod poslednjeg nindže
Kao jedan od predstavnika Ninđucu Saveza Srbije Vladimir je 2016. godine posetio Japan i bio na prijemu kod poslednjeg živog nindže, dr Masaki Hatsumija, velemajstora borilačke veštine ninđucu i organizacije Buđinkan.
– Tokom boravka smo učestvovali na treninzima kod dr Hacumija, ali i prisustvovali komemoraciji povodom godišnjice smrti njegovog učitelja Takamacua Tošicugua. Za mene je to bilo dragoceno iskustvo. Mentalitet tih ljudi, njihova prijatnost i skromnost zaista je zadivljujuća – kaže Stevanović.
Vladimir je nosilac crnog pojasa VII Dan i zvanja Šidoši (instruktor) japanske ratničke veštine ninđicu, a poslednje zvanje stekao je upravo tokom boravka u Japanu. Prvak je Srbije u superteškoj kategoriji u borilačkom sportu Kudo (japanski MMA), a osvajao je i medalje u drugim borilačkim sportovima.
Nagrađivani kustos
Vladimir je, inače, otac dvoje dece i po zanimanju diplomirani arheolog, a zaposlen je u Narodnom muzeju u Leskovcu u odseku za arheologiju. Dobitnik je prestižne nagrade “Mihailo Valtrović” koju dodeljuje Muzejsko društvo Srbije za izuzetan doprinos srpskoj muzeologiji. Objavio je više autorskih stručnih članaka na temu praistorije leskovačke kotline, od kojih i jedan koautorski, međunarodni. Koautor je muzejskih publikacija, kataloga i radionica. Jedan je od začetnika inkluzivnog programa Narodnog muzeja u Leskovcu za decu sa posebnim potrebama i autor više predavanja o praistoriji leskovačke kotline.
– Napisao sam i roman naučne fantastike koji se zove “Adarta – Nulta Arkana”. U pregovorima sam sa izdavačima i nadam se da će izaći u prvoj polovini godine. Priča je naučno-fantastična, ali se kroz nju provlače ideje o osnaživanju duha i tela – objašnjava Stevanović.
Sport kao lek
Među decom u Srbiji postoji interesovanje za borilačke sportove. Na osnovu svog iskustva Vladimir tvrdi da bavljenje sportom poništava posledice koje na omladinu ostavlja vreme provedeno za kompjuterom.
– Roditelji najviše upisuju decu u želji da kod njih ispravimo deformitete kičme, koji se stvaraju od predugog sedenja. Takođe, tu je i poremećaj pažnje kao posledica vremena koje deca provode ispred ekrana. Bavljenje sportom i boravak u prirodi sve to popravlja – navodi Vladimir koji u okviru svog kluba drži časove i deci i odraslima.
